|
svjetlotama
|
(Autor Milan Živković)
Mada na Zapadu koncept molitve preovladava, pravoslavlje je u svojim starijim i novijim spisima i u praksi sačuvalo koncept TIHOVANJA, zasnovan na Hristovom iskazu "Cartvo je Nebesko unutra, u vama". Tihovanje je, kao i meditacija, okretanje pažnje unutrašnjem svetu, da bi se dosegnulo Carstvo Nebesko - odnosno, stanje blažene i čiste svesti i postojanja koje je skriveno duboko u nama.
Evo šta jedan od hrišćanskih svetaca, sveti Teofan Zatvornik (18. vek, Rusija), i naš monah Tadej govore o tome...
Trud za postizanjem istinske unutrašnje sabranosti glavni je zadatak svakog duhovnog podviga, jer ona predstavlja prostor u kojem se sve što je duhovno odigrava, kao: nevidljive borbe, bogomislije i molitva. Bilo šta da radiš, vežbaj se u unutrašnjem tihovanju. Kad božanska blagodat deluje na ljudsko srce, onda se čovekovo saznanje useljava u srce, a sa njim i sve snage tela i duše. Iz toga sledi, kao zakon unutrašnjeg sabiranja, da držiš postojano svoju SVEST U SRCU i sabiraš smelo u njemu um, volju i osećanje.
Unutrašnje tihovanje je najsigurnije sredstvo za održavanje duhovne plamene revnosti. Sabrani čovek gori, jer on sabira sve snage slično sunčanim zracima u žiži, da bi zatim proizvele jaku toplinu i razgorele se. Sa unutrašnjim sabiranjem povezana je toplota: Duh u neku ruku sreće samog sebe i uzbuđuje se od radosti. Unutrašnje tihovanje znači spremnost i snagu za delanje. Onaj koji je sabran je jak, kao uređena vojska, dok je rasejani slab i stalno pada.
Ostati sabran u sebi
Unutrašnje sabrani ima uvid u svu svoju unutrašnjost: onaj koji stoji u sredini nadgleda sve radijuse istovremeno; a ko se udalji od centra, može da sagleda samo jedan radijus. Unutrašnje sabrani ima uvid u sve pokrete unutrašnjih sila i može njima da upravlja.
Rasplamsavanje duha, sile i moći osećanja, pretstavlja istinski duh plamene revnosti. Stoga uvek važi zahtev: ostani unutra u sebi, i nećeš nikad prestati da revnuješ. Tako je molitvena sabranost osnovni uslov duhovnog života. Njeno razvijanje zavisi od već spomenute tri snage duše i od njima pripadajućih telesnih funkcija: 1) pažnja uma pri tihovanju čula; 2) napregnutost, postojanost volje pri napetosti mišića; 3) trezvenost srca pri uzdržavanju od lenosti i telesnih uživanja.
Odnos sa Bogom se gradi postepeno
Unutrašnje povlačenje s početka je kratko i površno, kasnije se učvršćuje i postaje neizmenljivo – često se satima ostaje pred Bogom. Ko ovo stanje jednom okusi, on može na njega da se podseća, za njim da žudi, njemu da teži – ali ono se ne može ni dovesti ni zadržati – ono dolazi samostalno. Nama ostaje samo jedno: kad se to stanje približi, da ga čuvamo i damo mu mogućnost da dejstvuje, prema našim moćima. Ako se pazi na stremljenje povlačenja u sebe i ako mu se, koliko je to moguće, sledi, onda će se prebivanje pred Bogom događati sve češće i duže dok ne postane trajno. Čim to nastupi, Carstvo će se Božje u nama otvoriti."
Iz knjige "Unutrašnji čovek Srca – kazivanja pravoslavnih svetaca o tihovanju" (izbor iz "Dobrotoljublja")
Šta je najvažnije u duhovnom životu?
Najvažnije je, mislim, čuvanje srca u miru. Ne uznemirujte se ni po koju cenu. U srcu treba da vlada mir, tišina, ćutanje, TIHOVANJE.
Misleni haos je stanje palih duhova – (demona, duhova koji su otpali od Boga). Naš um, međutim, treba da je sabran, jedinstven, pažljiv. Samo u jedinstveni um može se useliti jedinstveni Bog.
Poruke oca Tadeja,
Iz knjige: "Kakve su ti misli takav ti je život"
|
