sledeća tema »

[Mrs_Parker]

ŠTA JE KBT?

Kognitivno bihejvioralna terapija (skraćeno: KBT, eng. Cognitive Behavioral Therapy) je oblik psihoterapije koji naglašava važnost uloge mišljenja u onome šta osjećamo i kako se ponašamo. Kognitivno bihejvioralni terapeuti uče da, kada je naš mozak zdrav, onda je naše mišljenje to koje prouzrokuje da se osjećamo i ponašamo na određen način. Zbog toga je, ukoliko doživljavamo osjećanja koja ne želimo ili se ponašamo na način koji ne želimo, važno identifikovati razmišljanja koja uzrokuju ta osjećanja i ponašanja, te naučiti kako ih zamjeniti razmišljanjima koja vode reakcijama koje želimo.

Postoji više pristupa u kognitvno bihejvioralnoj terapiji: racionalno emotivno bihejvioralna terapija, racionalno bihejvioralna terapija, kognitivna terapija i dijalektičko bihejvioralna terapija.

Ipak, većina kognitivno bihejvioralnih terapija ima sljedeće karakteristike:

1. KBT je zasnovana na kognitivnom modelu emocionalnih reakcija

Kognitivno bihevioralna terapija je zasnovana na naučnoj činjenici da naše misli uzrokuju naša osjećanja i ponašanja, a ne spoljašnje stvari same po sebi, kao što su ljudi, situacije ili događaji. To znači da mi možemo promjeniti način na koji mislimo s ciljem da se osjećamo i djelujemo bolje iako se situacija nije promjenila.

2. KBT je kraća i vremenski ograničena

Kognitivno bihejvioralna terapija spada među “najbrže” terapije po postizanju željenih terapijskih rezultata. Prosječan broj susreta koje klijent ima (bez obzira na vrstu problema) je samo 16. Drugi oblici terapije, kao što je psihoanaliza, mogu trajati godinama. Ono što omogućava KBT-u da bude kraća od drugih je visoko instruktivna priroda i činjenica da uključuje domaće zadatke.

3. Pouzdan terapeutski odnos je neophodan za efektivnu terapiju, ali nije u fokusu

Neki oblici terapije pretpostavljaju da je glavni razlog zbog kojeg je ljudima bolje postojanje pozitivnog odnosa između terapeuta i klijenta. Kognitivno bihejvioralni terapeuti vjeruju u važnost dobrog, pouzdanog odnosa, ali i da to nije dovoljno. KBT terapeuti vjeruju da se klijenti mjenjaju kada nauče da misle drugačije. Zbog toga su KBT terapeuti fokusirani na podučavanje racionalnim samo - savjetujućim vještinama.

4. KBT je zajednički trud teraputa i klijenta

Kognitivno bihejviralni terapeut teži da nauči šta klijent želi od svog života (njegove ciljeve) i da mu zatim pomogne da postigne te ciljeve. Terapeutova uloga je da sluša, podučava i ohrabruje, dok je klijentova uloga da govori, uči i koristi ono što je naučio.

5. KBT je zasnovana na stoičkoj filozofiji

Kognitivno bihejvioralna terapija ne govori ljudima šta da osjećaju. Ipak, većina ljudi koji traže terapiju ne želi da se osjeća onako kako se osjeća. KBT uči korišćenju, a u najgorim slučajevima smirivanju osjećanja kada smo suočeni sa neželjenim situacijama. Takođe se podvlači činjenica da nam se neželjene situacije dešavaju bez obzira da li smo mi zbog njih uznemireni ili ne. Ako smo uznemireni zbog naših problema, mi imamo dva problema – problem i našu uznemirenost zbog njega. Većina razumnih ljudi želi da ima što je moguće manji broj problema.

6. KBT koristi sokratski metod

Kognitivno bihejvioralni terapeuti žele da postignu veoma dobro raumjevanje briga svojih klijenata. Zbog toga oni često postavljaju pitanja. Oni takođe ohrabruju svoje klijente da postavljaju pitanja o sebi, npr. “Kako ja znam da se oni zaista smiju meni?” “Da li je moguće da se smiju nečemu drugom?”

7. KBT je strukturisana i direktivna

Kognitivno bihejvioralni terapeuti imaju specifičan program rada za svaki susret. Specifične tehnike / koncepti se uče tokom svakog susreta. KBT je fokusirana na pomaganje klijentu u postizanju ciljeva koje je sam postavio. U tom smislu KBT je direktivna. Ipak, KBT terapeuti ne govore svojim klijentima šta da rade – oni radije uče klijente kako da rade.

8. KBT je bazirana na edukacionom modelu

KBT je zasnovana na naučno podržanoj pretpostavci da je većina emocionalnih i ponašajnih reakcija naučena. Zbog toga je cilj terapije da pomogne klijentu da se oduči od svojih neželjenih reakcija i da nauči nove načine reagovanja. KBT terapeuti se ne predstavljaju kao “sveznajući”, ali je pretpostavka da ukoliko je klijent znao ono što terapeut ima da ga nauči, klijent ne bi imao emocionalne / ponašajne probleme koje ima.
Upravo zbog toga u KBT-u nema “samo razgovaramo”. Ljudi mogu “samo razgovarati” sa bilo kim.
Edukacioni karakter KBT-a pruža i posebnu dobit – on vodi dugoročnim rezultatima. Kada ljudi razumiju kako i zašto im ide dobro, oni mogu da nastave da rade ono što rade da bi im i dalje išlo dobro.

9. KBT teorija i tehnike se oslanjaju na induktivni model

Glavni aspekt racionalnog mišljenja je da je on zasnovan na činjenicama, a ne na pretpostavkama. Mi se često uznemirujemo oko stvari kada one, u stvari, nisu onakve za kakve ih mi smatramo. Kada bi smo to znali, ne bi smo gubili vrijeme uznemiravajući se.
Zato nas induktivni metod ohrabruje da posmatramo naše misli kao pretpostavke koje mogu biti dovedene u pitanje i testirane.
Postoji preko 25 veoma uobičajenih grešaka u mišljenju koje ljudi prave i koje ih dovode do toga da ne poznaju činjenice.

10. Zadaća je osnovna karakteristika KBT-a

Da ste, kada ste pokušavali da naučite tablicu množenja, provodili samo jedan sat sedmično učeći je, mogli biste se i danas pitati koliko je 5 x 5. Istina je da ste vjerovatno proveli veoma mnogo vremena kod kuće učeći tablicu množenja.

Isti je slučaj sa psihoterapijom. Postizanje cilja bi trajalo veoma dugo (ako bi do njega uopšte došlo) ukoliko bi sve što osoba radi bilo razmišljanje o tehnikama i konceptima koje uči samo jedan sat sedmično. Zbog toga KBT terapeuti zadaju klijentima zadatke i ohrabruju ih da vježbaju tehnike kojima su podučeni.

[Mrs_Parker]

Dr. Hans Waldemar Schuch, Plettenberg/Dortmund

INTEGRATIVNA PSIHOTERAPIJA- KRATAK PREGLED

Prevod: Zorica Becker- Drakulic

Predgovor

Ovim radom zelim da Vam u glavnim crtama predstavim osnovne karakteristike koncepta i modela Integrativne terapije. Za to mi je potrebna hrabrost, jer ce u njemu mnoge manjkavosti biti neizbezne. Razlog za to je sto ovu opseznu teoriju nije moguce celovito predstaviti u ovako sazetom obliku. Citalac ce povremeno biti frustriran i zbog toga sto necemo moci da ga postedimo izvesnih teorijski suvoparnih i definitorskih razmisljanja. A i vise je nego jasno da nece biti odgovora na sva u tekstu pokrenuta pitanja.



1. POJAM I TUMACENJE INTEGRATIVNE TERAPIJE

1.1. O aktuelnoj situaciji na polju integracije

Za osobu zaposlenu u jednoj klinici integracija raznih pravaca u psihoterapiji nije nista neobicno. Klinike se po pravilu ne ogranicavaju na jedan postupak Orijentisana na rezultate klinika vidi psihoterapiju kao siroko polje u kome na razne nacine moze da se pridje pacijentu. Tu nalazimo, pored terapije u uzem smislu, terapije usmerene na telo, na pokret, muziku, umetnost, na jahanje radnu terapiju, terapiju parova, socioterapiju itd. Prakticni rad psihoterapeuta odlikuje se takodje, nezavisno od zakona, *NEMOJTE LJUDI U MOJ BUNAR* u okviru profesije, ideoloskih i konfesionalnih zahteva, koriscenjem raznovrsnih metoda (Andritzki 1999). Pa ipak jedna zaista transparentna,tolerantna, napredna kultura integracije treba tek da se stvori. Za sada mogu da se naslute samo njeni poceci.


1.2. Integrativni pravac je dete 60- ih godina

1.2.1. Integrativna terapija je dete 60- ich godina. Nadahnuta je duhom kriticke prosvecenosti, eksperimentalnog, dozivljajnog, inovatorskog.

Osnovana je od Hilarion-a Gotfrid-a Petzold-a sradinom 60- ih godina kao „projekat“ i od tada od njega i njegovih saradnika neprekidno razvijana (Petzold 1988, 1993; Petzold/Sieper 1993).

Primedba

Verovatno bi bilo neobicno kad bi jedan mlad covek odjednom rekao: „Ja evo osnivam pravac u psihoterapiji koji prevazilazi okvire dosad postojecih skola u toj oblasti“.To tako tada nije ni bilo. Iako su poceci mnogo obecavali, nije moglo da se predvidi da ce od tih ranih radova da nastane tako obimno i impresivno delo. Za odredjivanje istorijskog znacaja tog dela vazno je reci da je vec u tim pocetnickim radovima integracijska misao igrala centralnu ulogu. Petzold je vec tada praktikovao ono sto ce kasnije zvati „konektivirajuce“ i „transverzalno“ misljenje.

1.2.2. Integrativna terapija, koju ovde predstavljam, je zamisljena i osnovana kao projekat- kao koncept i model integrisanja. Ona vidi sebe, u skladu sa svojim principon, heraklitskim „Panta rei“, u neprekidnom razvojnom procesu pa njen simbol, takozvana „heraklitska spirala“ treba da se shvati kao poziv na saradnju u smislu njenog daljeg razvoja. Dakle integrativna terapija ne vidi sebe kao savrsenu konstrukciju. Ona pre zastupa sa metodskom konsekventnoscu nedovrsenost, koja prisiljava one koji se na nju orijentisu na diskurs i integraciju sopstvenog predznanja sa novim idejama i konceptima. Ona podstice na dalji rad.

U integrativnoj terapiji, u procesima korespondencije razlicitih stavova, a obzirom na konsenzuse i disenzuse koji u tom procesu nastaju, moraju stalno da se razradjuju novi privremeni koncepti, koji imaju vaznost samo u konkretnoj korespondirajucoj grupi, odnosno grupi u kojoj vlada odredjeni konsenzus.

Integrativna terapija se u tom smislu shvata kao koncept koji svojom metodologijom predstavlja model ko- kreativnog, diskurzivnog i metarefleksivnog dolazenja do saznanja i metoda, model genealoske rekonstrukcije i kreativnog stvaranja, koji sebe u odnosu na latentne strukture na razlicitim nivoima neprekidno reflektuje (Luhmann 1991, 1992). Integrativna terapija se na taj nacin okrece protiv diktata opstih dogmi i totalizirajucih legendi. Iz ovih naucnih i drustveno- kritickih izvora radja se procesni karakter Integrativne terapije koja stalno dobija nove oblike, ali uvek ostaje projekat.

1.2.3. U razlicitim fazama svoga razvoja integrativna terapija vidi sebe orijentisanu u razlicitim pravcima. Njen prisan odnos prema psihodrami i gestalt terapiji na primer odkriva cinjenica da se obuka psihoterapeuta u ovom pravcu danas jos uvek obavlja u „Fritz- Perls-institutu za integrativnu terapiju“. Friedrich Solomon Pearls (1893-1970) bio je osnivac gestalt terapije.


1.3. Integrativna terapija kao poseban pravac u psihoterapiji

Medju danas postojecim pravcima integracije (Stricker/Gould 1993) u nemackom govornom podrucju integrativna terapija je najstarija i jedna od najrazvijenijih, i to u teorijskom i prakticnom smislu.

Kao teorijom praceno jedinstvo razlicitih metoda i medija u okviru konsistentnog postupka (Petzold 1988, 343) ona od pocetka 70- ih godina poseduje originalnu praksu sa jasnim sopstvenim identitetom.

Posmatrana iz jedne druge perspektive- npr.u poredjenju sa preko sto godina starom psihoanalizom (Freud je 1896 prvi put upotrebio izraz „psihoanaliza“)- integrativna terapija je mladi pravac u psihoterapiji. Pa ipak rezultati mogu vec da se vide.

Primeri:

-Na osnovu pratecih naucnih istrazivanja kao i mnogobrojnih publikacija pravac je priznat od „Udruzenja nemackih psihologa (BDP) kao „naucno i klinicki osnovani psihoterapeutski metod lecenja“(Hellfritsch 1998).

-Integrativna terapija je po smernicama Ugruzenja nemackih rentnih osiguranika ispitana kao moguca metoda za lecenje zavisnosti od droge i odobrena kao metoda za obuku psihoterapeuta.

-Integrativna terapija je od 1993 u Svajcarskoj clan „Schweizer Psychotherapie- Charta“ i u vise kantona (Bern, Basel, St. Gallen) ispitana i priznata kao poseban pravac.

-Federacija svajcarskih psihologa (FSP) je integrativnu terapiju priznala kao poseban pravac18. Maja 2000.

-U Nemackoj se obuka terapeuta za rad u ovom pravcu obavlja na Evropskoj akademiji za psihosocijalno zdravlje (EAG).

-U Austriji od 1990 postoji „Austrijsko drustvo za integrativnu terapiju“ (ÖGIT).

-Sa EAG saradjuju sirom Evrope mnogi instituti, u kojima se ovaj pravac predaje, na primer u Norveskoj, Holandiji, Svajcarskoj, Sloveniji, Hrvatskoj, Jugoslaviji, Grckoj.

-U Nemackoj ima trenutno 15 regionalnih Fric- Perls instituta.


1.4. Cemu integrativna terapija?

Pored toga sto je postajalo sve jasnije da je psihoterapija veoma kompleksan predmet, na nastajanje koncepta i modela jedne integrativne terapije uticali su uglavnom sledeci faktori:

-licna nezadovoljavajuca iskustva tokom i rezultatima monotematske i jednostrane metodoloski monisticke orijentacije u psihoterapiji, a narocito psihoanalizom, ali i gestalt terapijom, bihejvioralnom terapijom, bioenergetikom i drugima, i

-naucno- teorijski rad koji je doveo na primer do saznanja da su se tradicionalni pravci i skole psihoterapije po pravilu orijentisale samo na delimicna saznanja o coveku- njegovom razvoju, licnosti, zdravlju i bolesti- i u tom smislu razvijali.

U svetlu modernih istrazivanja u oblasti psihoterapije pokazalo se da monotematski i metodoloski monisticki pravci u psihoterapiji nesumnjivo mogu da mobilisu specificne i nespecificne faktore koji deluju u psihoterapiji, ali po pravilu pokazuju i znatne jednostranosti, propuste i ogranicenosti u odnosu na indikaciju.


Primedba

Podsecam ovde na reci jednog ranog psihoanalitickog integratora, Franz Gabriel Alexander-a, koji je zbog njih od strane psihoanaliticke ortodoksije, kao sto se to u tim krugovima dogadjalo, bio uvucen u revizionisticku debatu sa namerom da kao odpadnik bude odstranjen, a njegovo delo da se baci u zasenak. Prilikom jednog predavanja pred New York Medical Board o indikaciji za psihoanalizu (Alexander 1944) Aleksandar je provocirao slusaoce izjavom da bi indikaciju za psihoanalizu, ako se ova praktikuje kao standardna tehnika, bilo lako definisati: morao bi samo da se nadje pacijent koji odgovara metodi. Ralph Greenson, ne osumnjicen da provocira ortodoksiju, dolazi trideset godina kasnije u odnosu na mogucnost analiziranja pacijenata do istog shvatanja i govori o „talentu pacijenta u odnosu na zahteve psihoanaliticke terapije“ (Greenson 1975, 67).

Projekat integrativne terapije je dete 60- ih godina i u tom smislu sto je, odan duhu prosvecenosti, zauzeo kriticku poziciju u odnosu na nauku i drustvo i odlucio se za drustveni angazman.


1.5. Integrativni pravac je odgovor na promenjene zivotne okolnosti

1.5.1. Postmoderna zivotna raznovrsnost dovodi danas do takvih zivotnih iskustava i licnih

stanja, koja bi, recimo u okviru teorije licnosti Pjer Zanea (Pierre Janet, 1859- 1947), osnivaca psiholoske analize, bili okvalifikovani kao patoloski: Zane je jos mogao u svojoj psihologiji normalnu licnost da zamisli kao kompletno integrisanu celinu. (Ellenberger 1996).

U postmoderno vreme zivimo u miljeima u kojima kompleksnost konzumentskog ponasanja i zivotnih stilova eksplozivno raste (Metzmacher/Zaepfel 1998, 331). Zbog toga je za individue danas tesko da dozivljeni svet sebi predstave kao celoviti svet. A tesko im je i da sebe u toj nejedinstvenosti dozive kao osmisljene celine i da se kao celine ponasaju.

Normalna situacija, sa kojom individua mora da se aranzira, verovatno moze da se opise recima kao sto su diferenciranost, stvaranje uvek novih faceta, cepanje i dezintegracija.

Zbog toga su glavne teme psihoterapije, to je pokazalo iskustvo, pitanja u vezi sa smislom i vrednoscu zivota u kombinaciji sa problemima identiteta, potiscenoscu, stresom i strahom kao i neprikladni pokusaji samolecenja- zavisnost, povreda granica i nasilje kao mogucnosti individue da se ponovo oseti mocnom i „celom“.

A jedan od glavnih zadataka psihoterapije je danas pomoc pacijentu da podnese, savlada i strukturise pluriformni zivot i dozivljaj, da realizuje svoj identitet, zivotnu vrednost i zivotni smisao i nauci da u „moru kompleksiteta sveta kompetentno navigira“ (Müller/Petzold 1998, 1999;Petzold/Ebert/Sieper 1999).

Primedba

Danasnje glavne teme psihoterapije razlikuju se bitno od klasicnih- npr. tema potiskivanja osecajnog zivota, a narocito seksualiteta od strane drustvenih konvencija i iz toga nastali konflikti zajedno sa simptomaticnim, odnosno neuroticnim strategijama savladjivanja, kako je to recimo u svoje vreme mogao da vidi osnivac psihoanalize, Sigmund Freud (1856- 1939), ili formalne predstave blokade u ciklusu formiranja jednog gestalta pri cemu je organizam u polju sprecen da se samoregulise, kako je to predpostavio Friedrich Salomon Perls (1893- 1970).

1.5.2. Da bi se koliko toliko prikladno obuhvatile i razumele viseslojnost i

nepreglednost individualnih zivotnih procesa, neophodan je konceptualni i metodijski pluralitet, dakle viseperspektivnost. Pri takvom nacinu gledanja moraju da se reflektuju pitanja integracije i ostvaruju zadaci u vezi sa njom.

Integracija znaci povezivanje, sjedinjavanje onog sto je odvojeno, uspostavljanje, razvoj i obnavljanje celovitog.

Posto ideja integracije polazi od toga da su slozene zivotne realnosti u neprekidnom procesu diferencranja, zbog cega postaju sve slozenije, realisticni pokusaji integracije ne mogu da imaju za cilj da te zivotne realnosti na romantican nacin ponovo stabilizuju pretvorvarajuci ih u prijatne male pregledne celine i iskljucujuci neugodne uznemiravajuce, disparatne realnosti. Takav pokusaj bi vodio u eskapisam i pre ili kasnije do razocaranja.(Schuch 1988).

Zadatak se pre sastoji u podsticanju sve diferenciranijeg opazanja i razumevanja i u izgradjivanju vrednosti ne previse podloznih razocaranjima- vrednosti koje nisu zamisljene da vaze kroz vecnost vec u jednom preglednom vremenskom periodu.


DVA KOLOSEKA RAZVOJA INTEGRATIVNE TERAPIJE

Nastanak i razvoj integrativne terapije odvija se paralelno u dva smisla (koloseka).

U jednom smislu se integrativna terapija razvila kao praktican postupak i to iz elemenata AKTIVNE I ELASTICNE PSIHOANALIZE madjarske skole psihoanalize (Sandor Ferenczi), GESTALT TERAPIJE (Fritz S. Perls), PSIHODRAME (Jakob L. Moreno), TERAPEUTSKOG POZORISTA (Vladimir Iljine), kao i TERAPIJE ORIJENTISANE NA TELO I KRETANJE (Petzold 1988) i BIHEJVIORALNE MODIFIKACIJE.

U drugom smislu je integrativna terapija osnovana kao teorijski okvir ili metastruktura za sistematsku integraciju razlicitih metoda. Centralna ideja metastrukture predstavljena je u obliku TREE OF SCIENCES koji treba da sluzi kao socioloski zasnovana sistematika, koja je otvorena i istovremeno omogucuje stvaranje reda, za teorije relevantne za psihoterapiju, socioterapiju i superviziju.


3. STA JE POSEBNO I ZAISTA NOVO U INTEGRATIVNOJ TERAPIJI?

Integrativna terapija ne predstavlja neophodno neku novinu, ona je takoreci samo novo tumacenje nastalo na vec vrlo bogatom polju. Zato mora da se odgovori na pitanja sta je ovde ustvari novo i sta je profesionalno uslovilo to novo tumacenje. U cemu se ona razlikuje od drugih pravaca?

Integrativna terapija kao ambiciozni naucno- teorijski program za reviziju i novu koncepciju psihoterapije iz meta- perspektive

Model integrativne terapije predstavlja nesto posebno u tom smislu sto joj je cilj opsta revizija psihoterapije, koju praktikuje tako sto iz ekscentricne pozicije posmatra sve osnovne teorijske predpostavke i praktike u psihoterapiji, vodi o njima diskusije i kriticki ih reflektuje, npr u odnosu na njima svojstvene, nedovoljno jasno formulisane ideje, ideologije i mitove o njima (Petzold/Orth 1999).

Dakle, integrativna terapija se u teorijskom smislu zasniva na specijalnom nacinu posmatranja teorije i prakse psihoterapije. Taj nacin posmatranja moze da se opise izrazima kao ekscentricnost, viseperspektivnost, konektivisanje, transverzalitet.

Integrativna terapija kao naucno- teorijski postupak pristupa svakom psihoterapeutskom fenomenu od samog pocetka na viseperspektivni nacin, odnosno koristi viseperspektivne heuristike.

Uslov za viseperspektivnost je ekscentricnost. Ekscentricna pozicija se koristi kako za pogled na spolja tako i za pogled na unutra, u sebe samog.

Primedba

Unutrasnji ekscentricitet je opisao Böhme (1985) u svojoj „Antropologiji u pragmaticnom smislu“ kao „Obliques svest“, tako reci kao pogled na sebe sa rastojanja. „Oblique svest“ je jedan tip kriticke refleksije. To je nacin misljenja koji omogucava da se ostane svestan Drugog od koga se ogranicava, ali sa kim ostaje u zavisnosti, jer on u njemu egzustira. Böhme razume svoju Oblique antropologiju kao predstavu o sebi i svojoj covecnosti iz perspektive Drugog, koga nosimo u sebi. Svest koja sadrzi i nesvesno, covek koji sadrzi i drugog coveka, racionalno na pozadini iracionalnog, znanje za razliku od bica.(Böhme 1985, 281).

Ekscentricna pozicija omogucava viseperspektivnost i sinopsu.Viseperspektivnost i sinopsa omogucavaju konektivisanje, odnosno povezivanje razlicitog naucnog dobra.

Konektivisanje je kreativna procedura koja, uvek orijentisana na novo, moze da stimulise stvaranje viseslojnih i kontingentnih interpretacija i na taj nacin neprekidno kreira nova znacenja.

Primer:

Integrativna terapija razapinje konektivisticki luk od dozivljajno- teorijske, fenomenoloske filosofije subjekta do objektivirajuce, prirodno naucne neurofiziologije. Ona vidi s jedne strane da su fiziologija coveka i njegova sposobnost da uci i upija, cerebralna ko- kreativnost i umetnost oblikovanja osnove coveka, a s druge strane vidi u coveku subjekt, koji on pomocu svojih cula kreativno realizuje i snabdeva znacenjem.

Konektivirajuci prilaz nije samo nacin prilaza teorijskim problemima, vec i nacin konkretnog rada kako se on obavlja u psiholoskoj praksi integrativne terapije.

Jedan od pojmova integrativne terapije, koji je u ovom kontekstu narocito znacajan, jer odlicno karakterise njen tipicni teorijski i prakticni postupak, je pojam TRANSVERZALITETA.

Pojam transversaliteta oznacava otvoreni, nelinearni, pluriformni, procesualni nacin misljenja.

Tu se radi se o viseslojnom misljenju sa permanentnim stvaranjem spona, misljenju karakterisanom viseperspektivnom refleksijom i metarefleksijom, odnosno misljenju koje se odlikuje konstantnim razmatranjem, premisljanjem, pronicanjem u sopstvene pozicije i njene kontekste, ciju kompleksnost sve vise otkriva, a koje nije obavezno da ikada dodje do kraja (Petzold 1998, 34f).


Multidisciplinarna zasnovanost

Jednu dalju bitnu specificnost u odnosu na druge pravce u psihoterapiji predstavlja cinjenica da je baza ovog pravca prosirena na vise naucnih disciplina, a predmet njenog interesovanja prevazilazi okvire psihoterapije.

Iz serije referentnih disciplina treba prvo navesti filozofiju.

Ako se danas povrsno pozabavimo publikacijama iz oblasti psihoterapije, steci cemo utisak da imamo posla sa medicinsko- psiholoskom literaturom. Eventualni filozofski koreni nam pritom verovatno nece pasti u oci.

Medjutim, iz istorijske i socioloske perspektive mogu da se vide izvanredno interesantne povezanosti izmedju psihoterapije i filozofije. Ukratko: sve psihoterapije (uzmimo kao primer psihoanalizu), baziraju na filozofskim idejama, odnosno predstavama (Hemecker 1991, Marquard 1987), ali su te filozofske osnove cesto precutane, negirane ili skrivane iza u odnosu na filozofiju kritickih stavova.

Npr. u modelu jedne „opste psihoterapije“ Grawe-a metode psihoterapije, cija je efektivnost naucno dokazana, odvajaju se od filozofija i teorija na kojima baziraju. Ovde je kriticno to sto se te tako amputirane filozofije i teorije vise ne pojavljuju kao predmet rasprave, pa se nece pojaviti (tu vreba opasnost) ni u slucaju da kao latentni mitovi i dalje egzistiraju u tim metodama.

3.2.2. Integrativna terapija se izricito poziva na odredjene filosofske pravce, koji se u njoj

slivaju u kompleksnu filozofsku antropologiju. Ta filozofska antropologija vidi coveka kao kreativno i ko- kreativno bice, celog coveka u kontekstu i kontinuumu, u jeziku filozofije kao „zivi telesni subjekt u zivotnom svetu“. Drugim recima: Psihoterapija je po shvatanju integrativne terapije terapija tako shvacenog coveka, koji deluje i sebe dozivljava u odredjenom zivotnom vremenu, na pozadini svoje zivotne istorije i svojih zivotnih perspektiva i u odredjenom zivotnom kontekstu*.

U pitanju su uglavnom filozofski izvori francuskog porekla, u odnosu na koje se medjutim integrativna terapija ne oseca obaveznom, a to su pre svega fenomenologija i strukturalizam (Maurice Merleau- Ponty), dekonstruktivisam (Jaques Derrida), analiza diskursa i dispozitiva (Michel Foucault), filozofija zivog tela* (Gabriel Marcel), hermeneutika (Paul Ricoeur), i isto tako vazna etika (Emmanuel Levinas).

(Kasnije ce biti opsirnije reci o filozofskim osnovama integrativne terapije)

Pored filozofije, Integrativna terapija ukljucuje u svoja razmatranja relevantne naucne teorije iz oblasti sociologije i psihosocijalnih nauka i vidi svoj zadatak u tome da svoja shvatanja i svoje metode neprekidno poredi sa rezultatima do kojih dolaze eksperimentalne psihologija, neurologija i njima bliske druge nauke. Na njen razvoj uticu pre svega rezultati novijih istrazivanja i novijih teorija na poljima neurofiziologije, razvojne psihologije i psihologije emocija.

*Prim. prev.: To je terapija odana takozvanoj (Petzold, npr. u Integrative terapie, Paderborn 1993, str.11) „esklepijadskoj terapeutici“, to jest terapeutici koja sebe shvata u smislu grckog „terapeuin“- kao sponu izmedju umetnosti lecenja, ocuvanja zdravlja i angazovanosti u kulturi- i koja se suprotstavlja partikularizaciji, otudjenju, instrumentalizaciji i kolonizaciji coveka i njegove okoline. Ona je metamodel „primenjene antropologije i teorije saznanja“ (nemacki: Humanwissenschaften po kojima se terapija naziva Humantherapie).

* Prim. prev.: izraz zivo telo (franz. chair) preuzela sam iz prevoda Jugoslava Vlaisavljevica dela Bernhard-a. Waldenfels-a „U mrezama zivotnog svijeta“ (Sarajevo: Veselin Maslesa, 1991, str. 96). Zivo telo ne oznacava samo telesnu egzistenciju vec jedinstvo tela, duha i duse.


Eticke perspektive: Sta znaci „etika alteriteta?“

Jos jedna dalja specificnost: Kao rezultat svoje filozofske zasnovanosti Integrativna terapija se odlikuje eksplicitnom etickom orijentacijom.

Treba da se naglasi da integrativna terapija odbija normativne, eticke postulate kao i problematizovanje apstraktnih, naivnih, biologistickih koncepata, kao npr koncept „organizmicke etike“ ili „moral organizma“ (uporedi sa Perls 1978, 159). Ti eticki koncepti se smatraju neprikladnim za psihoterapiju (Schuch 1988). Integrativna terapija prihvata model etike, koja se zasniva na „temeljnoj korespondenciji“ i ima izmedju ostalog diskurzivni, situativno- istorijski, relacionalni, mutualni karakter. U diskursu izmedju individue i grupe treba da se dodiruju i interagiraju najvisi subjektivitet i u individualnom (memoire) i kolektivnom, kulturnom pamcenju (histoire) prisutna „objektivna“ dimenzija (Petzold 1991k, 502).

Centralno mesto u etickim razmisljanjima integrativne terapije zauzima projekat ETIKE ALTERITETA jevrejskog religijskog filozofa EMMANUEL LEVINAS (1906- 1995) (vidi pod „Filozofske osnove integrativne terapije“).

Primedba

Prakticno, „etika alteriteta“ znaci: uputiti rec Drugome, pritom niti njime ovladati, niti sebe gubiti, to jest postovati svoje i njegove granice. Rastojanje koje dozvoljava blizinu i ne remeti odvojenost.

Lecenje drugoga kao sa-coveka potvrdjuje i stimulise njegov integritet. U akceptirajucoj i stimulisucoj atmosferi moze da dodje do zajednickog isceljiteljskog rada, do analize i gradjenja smisla.

Obostrano potvrdjivanje integriteta. Posto terapeut nosi odgovornost za integritet drugog, on radi sa suzbijenim subjektivnoscu.

Po pravilima etike alteriteta, od svih objektivirajucih dijagnoza psihopatologije i svih direktivnih psihoterapeutskih intervencija vaznije su osnovne odlike ljudskog: cast, patnja, uteha, kajanje skrusenost, vernost, odgovornost, zrtva, iskrenost, ljubav prema sa- coveku, dirnutost, dozivljaj smisla i lepote.

Primedba

Ovde se integrativna terapija prikljucuje kasnim shvatanjima Sandora Ferenczi-ja, koji je kritikovao hipokriziju psihoanaliticnog drzanja (Frojda prema njemu) i poceo da eksperimentise sa „obostranom analizom“ koju je izmedju ostalog trebalo da karakterisu takt, poverenje, pouzdanost, simpatija (Ferenczi 1988).


3.4. Dubinska hermeneutika

Konvencionalni postupak u psihoterapiji je znacajno obogacen postupkom „hermeneutike govornog i ne- govornog izraza“, i to narocito aspektom „dubinske hermeneutike“, podrzane sociologijom i neurologijom, kao i koriscenjem „oprobanih heuristika“ i razlicitih perspektiva i optika.

Definicije

Dubinska hermeneutika oznacava analizu, interpretaciju i shvatanje znacenja sopstvenog opazanja.

Znacajni elementi dubinske hermeneutike su: osecati sebe samog, opazati razlicite kvalitete osecanja i scensko razumevanje.

Heuristike su zamisljeni modeli zivotnih procesa i zivotnih situacija.

Perspektiva je npr. ugao iz koga se posmatra individua, ili pogled na njen socijalni svet, ili ugao iz koga se posmatraju institucije i organizacije, koje, stvorene od individua i grupa, sa svoje strane deluju na njihovo formiranje.

Jedna vazna perspektiva je perspektiva vremenskog kontinuuma, tj. ugao iz koga se posmatraju proslost, sadasnjost i buducnost coveka, odnosno perspektiva iz koje se covek vidi u svojoj celokupnoj „zivotnoj istoriji“.

Optike su nacini posmatranja, na primer razvoja, psihodinamike, itd. Moze da se govori o sistemski- interakcionalnim, ekoloskim, kognitivno- bihejvioralnim i drugim optikama.

U odnosu na dubinsku hermeneutiku novo i originalno u postupku integrativne terapije sastoji se u:

reflektovanoj kombinaciji dubinske hermeneutike i heuristike, perspektiva i optika koje se slivaju u hermeneutiku govornog i ne- govornog terapeutskog procesa, metarefleksiji tih procesa pred datom kulturnom pozadinom sa njenim skrivenim duhovno- istorijskim kretanjima (Berlin 1998) i diskursima (Foucault 1998) i obzirom na njihove neuroloske osnove, koja prerasta u metahermeneutiku u kojoj hermeneutika sama postaje predmet istrazivanja

(Habermas 1980).


3.5. Scensko- kreativni seting za specificne indikacije

Jedna dalja bitna specificnost i novina je otvoreno, za odredjenu indikaciju specificno, scensko- kreativno oblikovanje terapeutskog setinga i postupka.

Integrativna terapija nije ogranicena na odredjeni terapeutski seting i odredjene postupke u procesu terapije- tehnicki gledano.

Sa istorijske tacke gledista integrativna terapija se sa svojom praksom otvorenog, za indikaciju specificnog kreativnog planiranja terapeutskog setinga i postupka nadovezuje pre svega na elasticnu psihoanalizu madjarskog psihoanaliticara Sandor-a Ferenczi-ja (Fereczi 1964,1972, 1988; Harmat 1988; Haynal 1989), razvijenu na osnovu njegovih smelih „tehnickih eksperimenata“.

Pored toga usvojene su i odredjene tacke gledista i metode gestalt terapije po Fridrih-u Salomon-u Perls-u (1969, 1976, 1980), npr. aktiviranje dozivljaja i terapija koncentracije, i primenjivan nacin rada psihodrame Jakob-a L. Moreno-a (Petzold 1979, 1982; Petzold/Mathias 1982), npr igranje uloga i intervencije u socijalnim miljeima.

Dalji elementi koji su usli u sastav integrativne terapije su terapeutsko pozoriste po Vladimiru Iljinu, terapije usmerene na telo i kretanje (Petzold 1988) i rad sa kreativnim medijima u cilju aktiviranja dozivljavanja (Petzold/ Orth 1990), narocito likovnim umetnostima, igrom i muzikom.

Konacno tu su i elementi kognitivnih i bihejvioralnih metoda, koji se narocito koriste u terapeutskim sekvencijama koje ukljucuju vezbanje (vidi pod: Modaliteti).

Svim tim postupcima, odnosno metodama je zajednicko to sto odgovaraju psihoterapeutskim kriterijumima koji se danas, na osnovu istrazivanja na polju psihoterapije, smatraju bitnim (Grawe/Donati/Bernauer 1994; Grawe 1998; Petzold/Mertens 1999).


3.6. Integrativna terapija je doprinela prosirenju pojma terapije

Siroka saznajno- teorijska, antropoloska, kulturno- teorijska i klinicka baziranost Integrativne terapije uslovljava od pocetka „prosireni pojam terapije“ u smislu grckog „terapeuin“ ili latinskog „colere“: psihoterapija kao negovanje, podsticanje, briga, postovanje, lecenje, razvoj.

Integrativna terapija vidi psihoterapiju u okviru kulturnih diskursa (Foucault 1999), u cijim se dinamikama- moci i igrama istine- konstituise subjekt (Petzold/Orth/Sieper 1999).

U psihoterapiji, posmatranoj iz tako siroke perspektive, razlikuju se cetiri pravca:

Klinicki pravac sa kurativnom i palijativnom orijentacijom, koji se bavi odkrivanjem patogeneze, odklanjanjem smetnji, smanjivanjem patnje.
Na zdravlje (salutogenezu) orijentisani pravac ciji je cilj razvijanje aktivnog zivotnog stila u kome svest o zdravlju igra vaznu ulogu.
Pravac orijentisan na razvoj licnosti u kome je vazno realizovanje licnog suvereniteta i ostvaranje sebe u zajednici sa drugima.
Kulturno- kriticki pravac koji se obavezuje na hrabri (parhezijasticni) i emancipatorski kulturni rad (Petzold/Steffan 1999; Petzold/Orth/Sieper 1999; Petzold/Ebert/Sieper 1999).

[Mrs_Parker]

4. TEORIJSKI ELEMENTI I OSNOVNI POJMOVI INTEGRATIVNE TERAPIJE

Skiciracu osnovne odlike koncepta i modela Integrativne terapije rukovodeci se projektom TREE OF SCIENCES.


4.1. Filosofski izvori Integrativne terapije

Istorija uzajamnog delovanja filozofije i psihoterapije je isto toliko stara koliko i raznovrsna (Kühn/Petzold 1992,7).

Filozof Odo Marquard (1973) je ukazao na to da su centralni psihoanaliticki elementi prvobitno bili filozofski elementi. Wilhelm W. Hemecker (1991), koji je ispitao filozofsko- istorijske korene psihoanalize, je isao tako daleko da je smatrao psihoanalizu primenjenom filozofijom.


Latentne antropologije

Pod latentnim antropologijama (Dührssen 1995, 1998) podrazumevam implicitne odnosno konkludentne slike o coveku koje se nalaze u teorijama i praktikama psihoterapije, koje po pravilu nisu svesno prikazane i dovoljno reflektirane.

Latentne antropologije terapeuta su od velikog znacaja jer se neposredno prakticno realizuju u procesu psihoterapeutskog lecenja. Ta „tajna slika coveka“, koju psihoterapeut nosi u sebi, utice u velikoj meri i duboko na njegovo ponasanje u odnosu na pacijenta, njegov izbor reci i sve njegove interakcije, cesto mnogo vise nego sto mi prilikom analize terapeutskog procesa primecujemo (Dührssen 1995, 280).

Primeri

U centru Frojdovih predstava stajao je tragicni element ljudske sudbine. Prema njegovoj glavnoj antropoloskoj tacci gledista covek je bice determinisano svojim nagonima, koje svoju sredinu dozivljava primarno kao polje napona izmedju zelje i ne-zelje. Covek se od pocetka nalazi u konfliktu izmedju nagona i kulture. Kultura je nastala kroz pomeranje odnosno potiskivanje nagonskih zelja. Po Frojdu zadovoljenje nagona i kultura iskljucuju jedno drugo. Neophodnost stvaranja kulture je imala svoju cenu: „nelagodnost u kulturi“. Konfliktna tragicna problematika porodice edipalne konstelacije postala je model za medjuljudske konflikte, koji su rezultat neshvatljive i besmislene sudbine. Frojd je coveku dao zadatak da shvati tragediju svoje sudbine, a pritom starogrcko „Upoznaj samog sebe“ postaje vodeci stav njegove terapije. Latentna antropologija rane psihoanaliticke grupe nije sadrzala samo znanje o tragicnoj egzistenciji coveka vec i verovanje da je za svakog coveka samosaznanje osnova mudrosti, a mozda i zdravlja.

Oblici terapije, orijentisani ka „humanistickoj psihologiji“( na primer klijentom usmerena terapija Carl Rogers-a) su pre svega orijentisani na smisao i vrednost. U njima preovladava verovanje da egzistencija svakog coveka ima smisla i da svaki covek ima svoje mesto u kosmosu koji ima smisla. Istovremeno vlada verovanje u individualne i drustvane sposobnosti za samolecenje. Odlucujuci faktor izlecenja je pripisan „susretu“ (encounter) individua koje su iskrene, prihvataju i postuju jedna drugu i pokazuju naklonost. Kao posledica toga individua dozivljava sebe jedinstvenom i vrednom i oseca da njeno mesto u zivotu ima smisla.

Gestalt terapija po F.S.Perls-u (u odnosu na svoju latentnu sliku o coveku potpuno neopravdano uvrscena u humanisticku psihologiju) sadrzi naprotiv cudesno apstraktnu, gotovo bezlicnu predstavu o coveku: covek je „organizam u polju“, on funkcionise u uoblicavajucem ciklusu organizovanom takoreci po prirodnim zakonitostima u kome se „mudrost organisma“ realizuje u smislu organizmicne samoregulacije (homeostaza).Covek je deo kosmoloskog razvojnog procesa, koji vodi ka sve vecoj estetskoj celovitosti (holizam). Cilj terapije je da otkloni blokade, odnosno da zatvori otvorene gestalte, koji se, dok su otvoreni, neprekidno ponavljaju i ometaju organizmicku samoregulaciju, a time i procese razvoja i rasta.

Bihejvioralna terapija, zasnovana na teorijama ucenja, vidi coveka sa stanovista ucenja. U centru interesovanja su neuspeli i stetni procesi ucenja. Cilj je da se ta rano stecena stetna iskustva poniste i da se naprave nova uspesnija iskustva. Maksima bihejvioralne terapije bi dakle bila: ukloniti stare strahove i uvezbati nove nacine dozivljavanja i ponasanja.

4.1.2. Integrativna terapija je u svojoj biti filozofski zasnovana u kriticno reflektiranim dozivljajno- teorijski i intersubjektivno shvacenim fenomenologiji i hermeneutici, koje zajedno sa filozofijom zivog tela grade filozofsku antropologiju stvaralackog coveka.

U toj filozofskoj antropologiji radi se o teorijama o coveku koje coveka vide kao refleksivnog „telesnog subjekta u zivotnom svetu“.

Integrativna terapija se dakle zasniva na filozofsko- antropoloskom modelu intersubjektivno shvacenog, u socijetetu situiranog, kreativnog coveka u svetu i u vremenu.

Ta antropologija potice uglavnom od francuskih filozofija: fenomenologije, narocito fenomenologije Maurice Merleau- Ponty- a (Maurice Merleau- Ponty 1966;1976;1986), filozofije zivog tela Gabriel Marcel- a (Marcel 1967;1978), hermeneutike Paul Ricoeur- a (Ricoeur 1969, 1971, 1973, 1988) i etike Imanuel Levinas-a (Levinas 1992). Poseban znacaj pridaje se diskursnom analitickom pravcu Michael Foucault- a(Foucault 1998), u smislu kojeg se kriticno reflektuju filozofije u odnosu na njihove istorijske pozadine i uslove konstituisanja subjekta.


4.2. Filozofski koreni Integrativne terapije

4.2.1. U centru Integrativne terapije je kompleksna teorija o coveku u svetu, tacnije, jedan filozofski model, po kome se covek vidi kao procesualna, ziva, sebe svesno dozivljavajuca, culna i kreativna sinergija.

Model coveka u kontekstu i kontinuumu, tj. coveka koji sebe dozivljava u svetu ciji je deo, koji se ponasa i misli, i koji dozivljava, reflektuje i oblikuje svet, to jest culno ga realizuje i snabdeva smislom. Slika coveka u svetu u kome on deluje i koji na njega deluje. Slika coveka u vremenskom kontinuitetu njegove sadasnjosti na horizontima proslosti i buducnosti, njegovog telesnog, zivotnog i socijalnog vremena i istorije njegovog vremena.

Neki centralni pojmovi fenomenoloske filozofije zivog tela/telesnog bica:

-Pojam zivog tela sa svojim apriorima- svesti i socijalnog znanja- je ovde centralan. Po njemu je svako od nas centar svoga sopstvenog sveta. Covek je od pocetka povezan, on je, kako je to izrazio Maurice Merleau- Ponty, od „istog materijala“ kao i svet i u tom smislu na bazalan nacin povezan, to jest u odnosu je sa drugim ljudima i svetom zivog, biosferom, u sta on doduse, rodjen kao individua, mora tek da se uveri, a to za njega nije uvek lako i u tome nije uvek uspesan.

-Pojam smisla zasnovanog u telu. Smisao je na elementaran nacin svojstven telu, isprva kao neoblikovan, primordijalni smisao koji se oblikuje i realizuje u toku razvoja u intersubjektivnim procesima korespondencije. Smisao nastaje kroz kontingenciju iskustava.


4.2.1.1. Filozofija Maurice-a Merleau- Ponty-ja u glavnim crtama

Delo Maurice-a Merleau -Ponty-ja predstavlja centralnu referentnu filozofiju Integrativne terapije.

Metodoloski Merleau-Ponty po pravilu polazi od rezultata naucnih istrazivanja, koje prvo predstavlja, a zatim podvrgava jednoj izricito dozivljajno- teorijskoj preradi odnosno novoj interpretaciji. Dakle Merleau-Ponty se prvo takoreci obraca faktima, procenjuje ih i pokusava da ih dozivljajno- teorijski razume, a da pri tom ne podlegne realisticnim predrasudama i ne padne u ontologizme s jedne strane, niti da, s druge strane, stvori transcendentalne konstrukcije jedne cisto refleksivne filozofije.

Glavne crte filozofije zivog tela Merleau-Ponty-ja (1966; 1976;1986):

Svest telesnog bica po njegovom shvatanju niti je misljenje, odnosno (unutrasnja) predstava, niti samo (spoljni) predmet, vec sinonim za kako jedinstvo tako i razlikovanje tela- duha- duse. Pojmom zivo telo on zeli da prevazidje tradicionalne alternative anatomskog tela i svesti u korist „potrage za trecom dimenzijom“ (Waldenfels 1983; 148). Filozofija zivog tela/telesnog bica nas prisiljava da temeljno promenimo svoje tradicionalne, konvencionalne nacine vidjenja i misljenja. Zivo telo, kako ga on shvata, ne moze da se rastavi na svest i telo i ponovo sastavi da bi se dobila jasna predstava o njemu (1966, 234). Zivo telo je pre svega sopstveno telo: „Ja sam svoje telo“ (1986, 181)- zivo, fenomenalno, nacin na koji subjekt dozivljava sebe u svetu i svet. Zivo telo je medijum ka svetu i postoji u svetu. Iz telesnog opazanja nastaju prostor i vreme.

U svome delu „Struktura ponasanja“ (1942/1976) Merleau-Ponty se razracunava sa bihejviorizmom, gestalt psihologijom i psihoanalizom. Odbacio je bihelvioristicka shvatanja o kauzalnoj vezi izmedju stimulusa i reakcije (S_R jedinica), organizma kao masine koja pasivno reaguje na spoljne drazi kao i shvatanje bioloskog koje bazira iskljucivo na fizickom. U bihejvioristickoj predstavi, nastaloj pod uticajem prirodnih nauka, da odnos organizma prema sredini moze da se objektivise, rastavi na sastavne elemente i ponovo, npr. po semi stimulus- reaction, sumativno sagradi, vidi vestacki proizvod. Toj predstavi suprotstavlja svoje shvatanje da organizam sam doprinosi gradjenju gestalta u obliku dijalektickih susreta. Merleau-Ponty je vec na nivou organizma otkrio „znacenja“, koja ne poticu niti od organizma niti od stimulusa vec od njihovih zajednickih „dijalektickih susreta“.

Gestalt psihologiju je video u odnosu na bihejvorizam kao napredak, utoliko sto ova zastupa shvatanje da iz dusevnih procesa nastala strukturalna celina predstavlja vise nego sumu preegzistentnih delova. Medjutim nije ni gestalt psihologiju postedeo svoje kritike, jer ona „gestalt“ vidi kao objekt opazanja- cisto fizicki, a gestalt zakone placira u svet i tako se ne emancipuje konsekventno od „realisticne predrasude“.

Istovremeno se on ipak na svoj nacin drzao gestalt misljenja u tome sto je ponasanje video kao strukturisanje odnosno oblikovanje sredine.

Merleau-Ponty je razlikovao tri ravni ponasanja, pod kojima, u skladu sa svojim misljenjem, nije podrazumevao odvojene celine vec razlicite ravni znacenja: fizicku, vitalnu i ljudsku ravan. Kao ravne znacenja shvatao ich je kao oblikujuce i preoblikujuce dijalekticke odnose, koji zaledno formiraju celinu fenomenalnog bica. Materiju, zivot, psihu i duh video je kao razlicite stupnjeve formiranja struktura, kao promenu postojeceg reda, jednu vrstu vertikalnog slaganja slojeva struktura (Waldenfels 1983, 156), pri cemu svaka visa struktura nizu strukturu preprvlja, preoblikuje.

Psihoanalizu je Merleau-Ponty kritikovao najvise zbog njenog nacina misljenja- npr kauzalnog misljenja i verovanja u realnu egzistenciju samostalnih kompleksa i „nesvesnog“. Opis psihickih procesa kao kauzalnih odnosa gledao je kao pad u mehanisticki nacin misljenja, koji odgovara netacnosti od bolesnika kreirane unutrasnje realnosti. Ukupno je posmatrao Frojdovo delo kao „trpezu punu anomalija“ koja ne sme da se izjednaci sa normalnom ljudskom egzistencijom.

U „Fenomenologiji percepcije“ (1945/1966) govori ponovo o gestalt psihologiji i psihoanalizi. Odobrava obema sto odbijaju odvajanje fiziologije od psihologije i sto se interesuju za vezu izmedju biografije i fiziologije. Gestalt je za njega bio „prikaz stvarnog sveta“- ne „projekcija neceg unutrasnjeg na spolja“, vec „jedinstvo unutrasnjeg i spoljnjeg (1966, 85). Takva interpretacija pojma gestalt je nespojiva sa kauzalnim nacinom misljenja. Ponasanje je izjednacio sa gestaltom u kome „senzibilitet i motorika postoje iskljucivo kao jedno od drugog neodvojivi momenti“ koji kao takvi ostaju takodje nepristupacni kauzalnom nacinu misljenja (1966, 147).

Znacaj psihoanalize Frojda Merleau-Ponty je video pre svega u tome sto je Frojd bioloskim funkcijama pripisao implicitnu dijalektiku time sto seksualnost nije redukovao na biolosku funkciju, vec je interpretirao kao nacin coveka da bude u svetu i sa Drugim. Seksualna istorija coveka otkriva sustinu njegovog zivota uopste, jer se u seksualnosti izrazava njegovo ponasanje u odnosu na svet, na vreme i Drugog (1966, 190).

Sto se tice sinopse i sadrzajne povezanosti „Strukture ponasanja“ i „Fenomenologije percepcije“ moze da se kaze da Merleau-Ponty u prvom delu „s polja“ posmatra ponasanje opazajuceg coveka orijentisuci se uglavnom na pojmove strukture, forme, gestalta, a u drugome se takoreci postavlja u unutrasnjost subjekta i posmatra njegovo opazanje orijentisuci se uglavnom na pojmove znacenja i egzistencije (uporedi Frosthalm 1986, 34f.).

U svom posthumno objavljenom kasnom delu „Vidljivo i nevidljivo“ (1964/1986) uvodi pojam „mesa“ (franz. chair) koji ne treba matarijalno shvatiti. Meso je latentni zivi proces koji se odvija izmedju telesnog bica koje gleda i vidljivog, tela koje dodiruje i dodirljivog (1986, 191). Meso postaje za njega centralni pojam hijazme, jedinstva gledajuceg i vidjenog, istovremenost unutrasnjeg i spoljasnjeg, vidljivog i nevidljivog. Nevidljivo mu preko ne- vidljivog, ne vise vidljivog ili jos ne-vidljivog ili sa drugog mesta ili od drugih ne- vidljivog prerasta u vrstu odsutnosti, koja kao takva pripada svetu i neophodna je (Waldenfels 1983, 200). Cak iako sasvim drugacije shvaceno i tumaceno, ono svakako moze da se poredi sa Frojdovim nesvesnim (Frosthalm 1986). Nesvesno kod Merleau-Ponty-ja je odsustvo u prisustvu, ne percepirano u percepiranome, „sustinsko“ u vidjenom i njegovo nevidljivo nalicje (Frosthalm 1986, 39) .

Najzad, za Merleau-Ponty-ja je zivot kao celina akcija. Za coveka tipicna struktura je kultura. Covek u akciji se krece u prostoru svojih simbolicnih tvoravina, koje je stvorio kroz kulturu i u kojoj raste od prvog dana svoga zivota. Opazanje je za njega trazenje smisla i ostvarenje smisla.

Patoloski dozivljaj i ponasanje su za Merleau-Ponty-ja specifican stav prema zivotu, u kome subjekt realizuje za njega jos upravo mogucu strukturu. Bolest je ili poremecaj u razvoju ili regresija. Potiskivanje je rezultat ogranicene sposobnosti subjekta za integrisanje. Zbog ogranicenosti sposobnosti integrisanja subjekt je sprecen da svoje kompletno bice izrazi kroz svoje ponasanje. Zbog toga nas neresene zivotne situacije prisiljavaju da odredjene zivotne situacije izbegavamo i odredjene potrebe potisnemo. Subjekt, ogranicen u svojoj sposobnosti integrisanja, tezi da izbegne konstelacije koje su slicne onima kojih se plasi. Covek ocajava zbog svoje nemogucnosti da se ostvari na visem stupnju i zadovoljava se nizim modalitetom bolesnog stanja koji s jedne strane suzava njegov zivotni prostor, a s druge strane mu obezbedjuje ralativnu sigurnost oslobadjajuci ga od straha. Bolest je za Merleau-Ponty-ja primitivno ponasanje koje nastupa onda kada ponasanje viseg stupnja nije dostupno ili je moralo da se razgradi. U primitivnom ponasanju je medjutim u klici prisutna visa dimenzija smisla.


4.2.2. Sa stanovista filozofije zivog tela, covek se odlikuje BI- MODALITETOM. To znaci da

covek o sebi ima- kao sto je to vec pogodno izrazio „preteca filozofije egzistencijalizma“ (Schmitt 1986) i „otac moderne nauke o dusi“ (Mann 1938,232) Arthur Schoppenhauer - „dvostruku saznaju“ (Schoppenhauer 1977,1,1,146): on je svestan sebe na nacin „koji ne moze da se poredi ni sa jednim drugim nacinom“, a ima i „jasnu predstavu“ o sebi. Covek dozivljava sebe- kao iznutra- svesno i moze da se- kao s polja- posmatra. Bi- modalni postupak Integrativne terapije je posledica vidjenja coveka u njegovom bi- modalitetu. Glavni predmet interesovanja je zbog toga dozivljaj subjekta. U procesu terapije se pre svega Intersubjektivitetu, odnosno susretu onih koji dozivljavaju- konkordanciji- pridaje veliki znacaj, a tek onda izlaganju, raslaganju, pogledima subjekata.

Ova verzija filozofije zivog tela ne predstavlja romanticne, bezazlene aspekte ljudskog sa-ljudstva, sto moze narocito jasno da se vidi iz radova Michael Foucault- a (1961, 1971, 1977, 1986, 1992).

Po Foucault- u je zivo telo uvek deo kulturnih procesa, igre drustvenih snaga, „anonimnih diskursa, „struktura moci“ i „igre istinom“- faktora u kojima se subjekt konstituise.

Za Foucault-a je bila veoma znacajna i tema modelovanja zivog tela, njegovo instrumentalisanje, njegova usamljenost- izlozenost moci i nasilju. Zivo telo predstavlja ultimativno mesto nasilja, kao i aspekata zelje i pozude.

4.2.3. Orijentisana na dozivljaj, fenomenoloska filozofija zivog tela ne zastupa individualizam vec insistira na aspektima intersubjektiviteta i povezanosti: mi postajemo sto smo (sebstvo) kroz Drugoga, subjektivnost raste kroz intersubjektivnost, monologu predhode dijada i dijalog. Filozofija zivog tela daje objasnjenje neophodnosti samosaznanja, svejedno da li je njen fokus klinicko- terapeutski ili razvoj licnosti.

4.2.4. Kroz aspekte intersubjektivnosti i povezanosti filozofija zivog tela biva obogacena etikom medjutelesnog, medjuljudskog. To prosirenje i dopunjenje je omoguceno konceptom alteriteta.

Aspekt alteriteta nas vodi do radova jevrejskog religijskog filozofa Emmanuel Levinas-a (1983,1989,1995), koji je insistirao na primatu etike u odnosu na ontologiju. Njegova etika alteriteta sadrzi pre svega postovanje Drugog i Stranog kojim ne sme da se ovlada i koji nam principijelno ostaje drugi i strani. Ali ipak, polazeci od fenomenologije pogleda Drugog i preko shvatanja dozivljaja Drugog, a narocito njegovog osecanja ljubavi, on dolazi do moralnog objasnjenja naklonosti prema bliznjem,

Filozofija zivog tela otvara ovim spektrom perspektive i sanse, da se zivot organizuje u smislu „brige o sebi“ i „brige o drugome“.


4.3. Hermeneutika govornog i ne- govornog izraza- atmosfere, scene i szensko razumevanje

Hermeneutika govornog i ne- govornog izraza znaci da u interakciji izmedju terapeuta i pacijenta, a narocito u materijalu pacijenta, vaznu ulogu igraju atmosferske i scenske implikacije.

Definicije

Atmosfere su- da se izrazimo recima znacajnog teoreticara zivog tela Hermann-a Schmitz-a (1989), na sve strane u prostoru razlivene snage emocija.

Scena oznacava prostorno- vremensku strukturu horizonta moga opazanja i moga ponasanja. Scena, shvacena dozivljajno- teorijski, obuhvata sve sto ja dosezem u svom opazanju i ponasanju i sve sto meine doseze u mome opazanju i ponasanju.

Scensko razumevanje znaci shvatiti prostorno- vremensku strukturu horizonta moga opazanja i moga ponasanja i interpretirati i evaluisati je na osnovu odredjenih modela. Terapeutski seting i terapeutska interakcija imaju takodje scenski karakter. Scensko razumevanje, primenjeno ekscentricno na psihoterapiju, znaci: seting kao i terapeutsku interakciju treba obuhvatiti i evaluisati pre svega scenski.

Teorija Integrativne terapije govori o memoriji tela. U telu su sacuvani kognitivni, emocionalni i volitivni sadrzaji zajedno sa kontekstima atmosfera, slika, scena, toka scena, reci, recenica, zajedno sa pratecim telesnim fenomenima (senzomotoricnim, proprioceptivnim i autonomnim telesnim reakcijama), emocionalnim (valuations) i kognitivnin evaluacijama (appraisals) i subjektivnim vrednostima i interpretacijama.

Nase telesno secanje funkcionise atmosferski i scenski. Scene ovde treba razumeti kao u telu sedimentirane strukture, koje se po potrebi pokazuju- u drzanjima, gestovima, atmosferama. Jedan specifican nacin rada Integrativne terapije sastoji se u holografskom evociranju u telu sedimentiranih scena na osnovu drzanja, pokreta, mimike i gestike pacijenta.


4.4. Heuristike

Da bi razjasnio i sondirao materijal pacijenta kao i sopstveni dozivljaj i ponasanje, terapeutu je potreban citav arsenal oprobanih heuristika.

Heuristike su modeli, na osnovu kojih atmosfere i scene mogu da se prepoznaju, ispitaju i interpretiraju.

Jedna opsta centralna heuristika je predstava coveka koji se celog zivota razvija, u kontekstu odredjenih vaznih osoba i sozijalnih mreza, kroz odredjene drustvene institucionalizacije (npr. obdaniste, skola, studije, poziv itd.), u odredjenim miljeima, sa specificnim atmosferama i obicajima odredjene kulture, u jedno odredjeno istorijsko vreme sa odredjenim politickim porecima.

U skladu sa tom heuristikom terapeut mora sebi da stvori opstu predstavu o procesu razvoja pacijenta, o tipicnim drustvenim instituacijalizacijama i procesima socijalizacije i enkulturacije kroz koje je on morao da prodje. Dalje on mora sebi da stvori predstave o konkretnom dozivljajnom i zivotnom svetu tog coveka u toku njegovog razvoja. Pritom mora da obrati paznju na miljee, zivotne stilove, socijalne svetove i u njima ostvarene atmosfere (i ako je potrebno da ih protumaci na novi nacin), onako kako ih covek u razvoju u odredjenoj kulturi, sa odredjenim zivotnim stilom, u odredjenom istorijskom vremenu dozivljava. Kad posmatra institucionalizacije, ne sme da smetne sa uma sa njima za odredjeno vreme, kulturu i politicku klimu tipicne zadatke i mogucnosti njihovog savladjivanja.

Primeri

Vreme posle rata na selu bilo je razlicito od vremena posle rata u velikom gradu. Budjenje u tzv. Istocnoj zoni (DDR) bilo je uslovljeno drugim atmosferama i emocionalnim kvalitetima od budjenja u zapadnoj zoni (BRN). Dete u obdanistu treba da resi drugacije spezificne zadatke od deteta koje se odgaja privatno, iskljucivo u porodici. U skoli ce ono takodje da napravi specificna iskustva. Dete sa sela, koje mora da putuje u skolu i pritom uvek napusta svoj socijalni milje, imace drugacija iskustva (koja uticu na stvaranje njegovog identiteta) od deteta akademski obrazovanih ljudi koje ostaje u svojoj sredini i ide u gimnaziju u susedstvu u koju je isao i njegov otac.

Cinjenica da zivotno iskustvo starijeg terapeuta danas nije bezuslovno kompatibilno sa zivotnom stvarnoscu mladjeg pacijenta (Zaepfel/Metzmacher 1998) predstavlja poseban problem u razumevanju zivotne situacije pacijenta uz pomoc oprobanih heuristika. Zbog toga nekontrolisano delovati u smislu sopstvenog iskustva i iz njega izvedenih predstava o zivotu ili zivotnim situacijama, moze da se pokaze pogresnim.

Primedba

Primena heuristika predstavlja uvek formu terapeutske aktivnosti. Zato prilikom primene oprobanih heuristika mora da se vodi racuna o atmosferskom kvalitetu i scenskom sadrzaju te aktivnosti kao i o fenomenima rezonance, narocito konkludentnim konstalacijama transfera i protivtransfera.



4.5. Triplex refleksija

Da bi mogao da objasni i analizira tok i postupak u terapiji, terapeut koristi metodu viseslojne refleksije, narocito triplex- refleksije. Triplex- refleksija je aspekt filozofske kontenplacije.

Sloj I: posmatranje date situacije iz razlicitih perspektiva i optika na osnovu heuristika.

Sloj II: refleksija sopstvenog opazanja, razlicitih pritom primenjenih perspektiva i optika kao i, orijentacije radi, njima srodnih heuristika; registrovanje perspektiva i optika izabranih intuitivno i situativno; refleksija primenjenih i eventualno onih refleksija koje namerno ili intuitivno nisu uzete u obzir.

Sloj III: hiperekscentricna pozicija: refleksija uslova posmatranja i refleksije, npr. u odnosu na otkrice obuhvatnijih, skrivenih ili na prvi i drugi pogled neupadljivih i nesvesnih aspekata, recimo nesvesnih kulturnhi diskursa. Sloj III moze po pravilu da se dosegne samo uz pomoc supervizije ili kontrolne analize od strane terapeuta sa visokim ekscentritetom* ili kroz interdisciplinarne diskurse.

*Prim. prev.: sposobnost terapeuta da napravi rastojanje u odnosu na sebe i situaciju, da sam sebi bude predmet refleksije, to jest da iz ekscentricne pozicije posmatra sebe i situaciju. Ekscentricitet je stanje sebstva, aspekt svesti i forma objektivisanja samog sebe.


Primer za sloj III triplex refleksije:

Pacijentkinja, koja je patila od strahova i absencija i najveci deo dana, pored obavljanja svojih redovnih zadataka, provodila u dnevnim snovima, objasnila mi je jednog dana, posle oko tri godine terapije, a na moje insistiranje u vezi sa refleksijom o terapiji do tog trenutka, da joj terapija nije u svim problematicnim oblastima zbog kojih je dosla pomogla toliko koliko sam ja to mozda u pocetku ocekivao. Tacnije receno njoj terapija u detalju nije mnogo donela. Za nju je bilo vrlo olaksavajuce i vazno sto sam je jednog dana nedvosmisleno oslobodio od pritiska da kod nje mora da dodje do promene i ozdravljenja. Ja sam joj- ne stavljajuci u pitanje moju naklonost i bez kriticnih konotacija- objasnio da ja sebi olaksavam rad sa njom na taj nacin sto za izvesno vreme ne ocekujem promenu. Ona mi je i pod tim uslovom isto tako dobrodosla i moze da nastavi terapiju dokle god ona hoce. Posle toga je za nju nesto sasvim drugo pocelo da stupa u prvi plan, nesto sto je za njen zivot mnogo vaznije nego da se promeni, a to je izvesnost da ja necu sa njom da prekinem terapiju iz razloga koji ona ne bi shvatila. Ona je bila rodjena kao blizanac u mnogoclanoj porodici i od svoje preopterecene majke data drugima na cuvane, jer je bila zdravija od drugog deteta.

Ja sam dosao na ideju da je oslobodim obaveze da se promeni i da joj osiguram „trajno mesto“ samo na osnovu razmisljanja, koja mogu da se pripisu sloju III triplex refleksije. Casovi sa njom su delimicno bili redundantni, delimidno prazni. Ocigledno je bilo da je skrivala ono sto je bitno. Svoje afekte u odnosu na mene je kontrolisala - npr nije nikad plakala uprkos potresnih izjava. Povremene bihejvioristicke terapeutske sekvencije su pokazivale prolazne rezultate, kojima su sledili obeshrabrujuci padovi u stara stanja. Rad sa mnom je bio ukupno, povrsno posmatrano, zamoran rad slabih rezultata. Ipak sam imao nejasnu predstavu o onome sto bi moglo da bude bitno i zelju da se drzim te predstave. Refleksija tih fenomena me je vodila ka skrivenom znacenju. Konacno sam se odlucio za otvorenost i predstavio joj svoj stav: ona je smela da ostane kod mene, iako to za mene nije bilo lako .

Triplex- refleksija omogucuje svesne odluke npr.odluke o izboru i kombinaciji puteva lecenja, modaliteta, slojeva u smislu dubinske hermeneutike.

Ona moze narocito na sloju III da omoguci nova saznanja o strukturama toka terapije, do kojih u konvencionalnim terapijama na nivoima I i II ne bi moglo da se dodje.


5. PRAKTIčNI IZVORI PSIHOTERAPIJE

Elastična psihoanaliza

Bitan praktičan izvor Integrativne terapije čini Elastična psihoanaliza SANDOR-a FERENCZI-ja (1873- 1933).

Ferencijev pristup je opisan u MODELU INTEGRATIVNE TERAPIJE, naročito u odnosu na njegovu „Analizu deteta sa odraslima“ kao i kreativnu i elastičnu analizu sa obostranim učešćem (pacijenta i terapeuta).

Neki stručni izrazi iz oblasti Ferencijevih inovacija: Ferenci je promenio psiholosku klimu u psihoanalizi. Ukinuo je pravilnost psihoanalitickog setinga i zamenio princip abstinencije popustljivošću i ispravnošću. U svojoj „Analizi deteta sa odraslima (Ferenczi 1931) ne postavlja „odrasle“ zahteve regrediranom pacijentu, vec ga leči kao dete sa mnogo nezadovoljenih potreba. Na doživljaj i ponašanje regrediranog pacijenta reagovao je empatično i nekonvencionalno. Nije hteo da pacijenti kroz procedure analize budu ponovo traumatizovani, već da kroz lečenje svojih nuždi, doživljaja i načina ponašanja mogu da iskuse momentalni dobar odnos i razumevanje svojih doživljaja i na taj način progrediraju. Tako je Ferenczi, pored frojdijanske dimenzije psihoanalize, orijentisane na osvešćenje i biografsko razjašnjenje, uveo dosoziajalizavajuću dimenziju psihoterapije, u kojoj momentalno iskustvo odnosa između terapeuta i pacijenta stoji u prvom planu. Ferenczi je, instrumentališuci pojam protivtransfera, eksperimentisao sa „radom u transferu“, to jest išao je zajedno sa pacijentom u scenu, koju ovaj upravo doživljava, i ponašao se kao da se radi o aktuelnom zbivanju. Zalagao se takođe za obostranost odnosa izmedju terapeuta i pacijenta, govorio je o simpatiji, pouzdavanju, poverenju i taktu kao neophodnim terapeutskim kvalitetima. Ferenczi je bio prvi analitičar koji je govorio o kontaktu sa pacijentom. On je zastupao stav da pacijent mora da dobije ono što mu je potrebno- mada to nije uvek ono što on veruje da mu je potrebno. Od njega potiče rečenica „Bez simpatije nema lečenja“ (Ferenczi 1988).

Ferenczi važi za pionira moderne psihoterapije. Na njegove ideje se nadovezuje niz modifikacija i revizija psihoanalize. Moderna psihoterapija je nezamisliva bez temelja koje je on udario.

Nekoliko primera njegovog uticaja:

-Michael Balint se, oslanjajući se na rad Ferenczi-ja, posebno bavio problemom lečenja takozvanih ranih oštećenja i koristio izraze „potreba za strahom i regresija“ (1959), „prvobitne forme ljubavi“ (1966) i „terapeutski aspekti regresije“(1979).

-Franz G. Alexander je zajedno sa Thomas-om French-om (1946) kombinovao eksperimente Ferenczi-ja sa bihejvioralnim metodama, dalje ih razvijao na osnovu sopstvenih kliničkih stanovišta i stvorio naučnosocijalnu, reflektivnu, integrativnu, na ponašanje orijentisanu psihoanalizu (Alexander1957). Alexander pripada,uzgred budi rečeno,onim psihoanalitičarima koji su već rano praktikovali metateorijski način posmatranja psihoanalize. Od njega potiče pojam „korektivnog emocionalnog iskustva“.

-Melanie Klein je bila analitičarka Ferenczi-ja. Donald Winnicott je bio učenik Melanie Klein.

-John E. Gedo (1986; 1991) propagira Ferenczi-jeve tehnike intervenisanja u okviru sopstvenog psihoanaliticnog pravca.


Primedba

Ja sam Ferenczi-jeve načine rada i mišljenja detaljno predstavio u vise radova (Schuch 1989, 1990, 1994, 1998, 2000, 2001).

O Ferenczi-ju, „Mađarskoj školi psihoanalize“, uticaju, delovanju i sledbenicima vidi izuzetan rad Paul-a Harmat-a (1988).


Psihodrama

Psihodrama, ili bolje rečeno životni rad Jacob-a L. Moreno-a, u kome psihodrama, pored sociodrame, sociometrije i grupne terapije, predstavlja važan aspekt, takođe je važan i „neproblematičan“ izvor Integrativne terapije. On je neproblematičan utoliko što Moreno uglavnom isključuje ideologeme i orijentiše se na život u socijalnim mrežama, a time na aspekte interpersonalne i interakcionalne životne stvarnosti, koji su kao takvi kulturno i interkulturno uglavnom nesporni.

Integrativna terapija ističe naročito koncepte kreativiteta i spontaniteta kao i bogatstvo scenskih koncepata psihodrame, u okviru teorija o ulogama, pozornici, skriptu. Na osnovu njih u Integrativnoj terapiji je razrađen koncept scenskog razumevanja i atmosferskog shvatanja koji je uključen u dijalektiku izmedju diskurzivne i akcionalne hermeneutike.


Geštalt terapija

U jednoj fazi svoga razvoja integrativna terapija se nazivala geštalt terapija. U međuvremenu je doprinos geštalt terapije integrativnoj terapiji sveden na metodijske elemente i neke koncepte.

Geštalt terapija je u međuvremenu okvalifikovana kao istorijski fenomen i teorijski i prakticno podvrgnuta fundamentalnoj kritici. Ta kritika konstatuje kod geštalt terapije bogati, mada haotični fundus impulsa, koncepata, tehnika, teorema i ideologema, a zamera joj što klinička obrada svega toga, koja bi dovela do stvaranja fundirane, empirijski valjane koncepcije psihoterapije, samo rudimentarno postoji.

Pozivajući se na „evropske izvore“ geštalt terapije, integrativna terapija se zahvaljujući svojoj konsekventnoj integracijskoj orijentaciji, već od svoga početka razvijala van okvira geštalt-terapije.

Primeri iz niza ostvarenja, odnosno doprinosa geštalt terapije:

-doprinos scenskom radu u obliku imaginarnih dramatizacija ili monodramatskih insceniranja, kao što ih je praktikovao Perls;

-geštalt terapija je kroz svoju orijentaciju na „healthy functioning“ rano doprinela na zdravlje orijentisanom shvatanju čoveka, u suprotnosti prema na patologiju orijentisanoj psihoanalizi;

-orijentacija na telo, naročito pridavanje značaja telesnim fenomenima govora;

-interakcionalna orijentacija, „dijaloško“ Geštalt terapije, mada nedovoljno razrađeno;

-koncept „self support“, koji pacijentu omogućuje da u odnosu na samog sebe otkrije dovoljno sigurnosti da sebe istražuje i tumači;

-„continuum of awareness“ kao fenomenološka praktična metoda.


Terapija živog tela

Shvatanja i metode integrativne terapije, koje se odnose na terapiju živog tela, baziraju pre svega na pozicijama filozofije živog tela Gabriel-a Marcel-a, Maurice Merleau- Ponty-ja i Hermann-a Schulz-a, a shvatanja i metode, koje se odnose na „oblikovanje tela“, baziraju na analizi diskursa i dispozitiva Michael Foucault-a.

Na ovoj pozadini treba navesti i neke od mnogobrojnih „praktičnih“ izvora:

„Rad na unutrašnjem opažanju“ po Elsa-i Grindler-u, rad sa hroničnim napetostima, koji može unazad da se trasira do tehnika Wilhelm-a Reich-a, koje su do nas stigle preko Ola-e Raknes, improvizacijski rad po Vladimiru Iljinu, azijske Budo- umetnosti (Aikido, Kung- Fu).

Ovi izvori su prvo bili ujedinjeni u timopraktici i integrativnoj terapiji kretanja (Petzold 1974, 1988). U okviru „telesnih terapija“ razvile su se mnogobrojne specijalizacije: npr. integrativna i kreativna terapija trčanjem (Mey/Petzold/Boscher 1997) i integrativna i diferencijalna relaksaciona terapija (IDR), u jednom svom prerađenom obliku pogodna za lečenje trauma (Vouta- Voß 1998; Petzold/Wolf et. Al. 2000).


Bihejvioralni izvori

Integrativna terapija je od početka- vec u šezdesetim godinama- bila orijentisana ne samo na doživljaj i procese osvešćenja, već i na ponašanje čoveka. Bilo je jasno da ono što se ne vežba, nece da se „učvrsti“, da promene bez habitualizacije ne donose trajne rezultate. Bihejvioralni pravac integrativne terapije je koristio dve vrste izvora da bi doveo do razvoja modaliteta koji su orijentisani na ponašanje (vidi dole 9.1. Modaliteti).

Jedan izvor predstavlja od Morena (1946, 1963; Sturm 1965) osnovana bihejvioralna drama, iz koje su se, pod uticajem eksperimentalnih, na ponašanje orijentisanih aspekata geštalt terapije kao i kroz integrisanje imaginativnih tehnika (Petzold/Osterhues 1972), razvile samostalne terapeutske tehnike- fokusiranje i tehnike intervenisanja i insceniranja.

Na pozadini filozofije živog tela Merleau- Ponty-ja, a pod uticajem ruske psihologije (Bernstein 1967), različitih pravaca proisteklih iz teorija učenja (Gagne 1969),naročito socijalnog učenja (Bandura 1969), neprekidne kooperacije i diskusija sa predstavnicima bihejvioralnih pravaca (Kanfer/Philips 1070; Kanfer/Osterhues 1993) i ranijih ranih pokušaja povezivanja psihoanalize i bihejvioralne terapije (Alexander/French 1946), došlo je do razvoja kompleksnog pojma učenja i ponašanja.
Učenje se po ovome generalno shvata kao proces sticanja sposobnosti (skills) vidjenih u kontekstu, a specificno kao sticanje sposobnosti i veštine u smislu adaptivnog i kreativnog, odnosno ko-kreativnog modifikovanja mogućnosti ponašanja kroz diferencijaciju u ciklusima opažanje- obrada- delovanje. (Petzold/van Beek/van de Hoek 1994).

U strukturu „tetradijskog sistema“ terapeutskog procesa uključena je faza na vežbanje orijentisanog transfera.

Sastavni delovi terapija, orijentisanih na simptome, npr. terapija straha i traume, mogu da budu davanje „domaćih zadataka“, vođenje dnevnika, vežbanje savlađivanja svakodnevnih zadataka, ekspozicije in vivo, kao i druge bihejvioralne tehnike. Rad na suverenitetu pospešuje se vežbama u smislu enpowerment i assertiveness.


MODEL LICNOSTI

Model licnosti u integrativnoj terapiji (vidi Petzold/Mathias 1982, Müller/Petzold 1999) obuhvata dimenzije sebstva, ja i identiteta.

Sebstvo:

Sebstvo je iz antropoloske perspektive refleksivni, sa drustvenim procesima (duh vremena, istorija) cvrsto povezani subjekt. Iz tog razloga je razmisljanje o konstituciji sebstva uvek i razmisljanje o konstituciji subjekta.

Sebstvo se shvata multidisciplinarno: antropoloski kao zivo-telesni fenomen, takoreci kao ziva osnova, iz koje se u kontekstu i kontinuumu razvijaju ja i identitet. U smislu filozofije zivog tela sebstvo se shvata kao jednostavno postojanje, kao sinergija „pasivnih“ uslova, koji predhode svakom samosaznanju. Sebstvo se nalazi u kolektivnom telu. Ono je od pocetka svoje egzistencije istovremeno pojedinacno i opste: „sebstvo- za- sebe- sa- Drugima“ i sadrzi dimenzije individualnih i kolektivnih nesvesnih procesa.

Ako se podje od Morena (1946), sebstvo moze da se shvati u smislu teorije uloga: ono nastaje iz uloga: „Roles do not emerge from the self, but the self emerges from the roles“ (Moreno 1946, 157). Uloga je za Morena bila „interpersonal experience“.

[Mrs_Parker]

ART TERAPIJA

Kreativnost kao poticaj osobnog razvoja


Crtež kao sredstvo izražavanja često može iznenaditi i osobu koja ga je nacrtala, jer na površinu iznosi teme kojih dotad nije bila svjesna


Prva ideja koja se najčešće nameće na spomen art terapije jest da terapeut koristi crtež kako bi iz njega "iščitao" poremećaje kod svojeg klijenta i sugerirao mu način izlječenja. Ona je i te kako pogrešna. Kao prvo, psihoterapija se generalno ne bavi dijagnosticiranjem i "ispravljanjem" ljudskih poremećaja i "ludila", nego je usmjerena na cjelokupan razvoj ličnosti i podršku u pristupu problemima.
Dok je psihoterapija u zapadnom svijetu uvelike raširena, često i dokaz statusa, u nas je još uvriježeno mišljenje da je ona za osobe s težim psihičkim poremećajima. Zbog toga vlada sram od odlaska psihoterapeutu i priznanja da osoba u nekom pogledu ima problema. Psihoterapeut se pogrešno doživljava i kao figura autoriteta koja osobu procjenjuje, klasificira i mijenja direktnim sugestijama. Razumljivo je da takva predodžba dovodi do negativne slike o psihoterapiji, straha i zaziranja, što je razlog da osoba zatraži stručnu pomoć tek u situaciji kada problem poprimi veće razmjere i kada ga je možda teže liječiti.

Podrška razvoju ličnosti

Psihoterapija je rad na cjelokupnoj ličnosti. Ne bavi se samo problemima i negativnim aspektima osobe nego, što je još važnije, i razvojem pozitivnih, jakih strana koje joj pomažu da se suoči s problemima, sagleda ih u novom svjetlu, bolje razumije i s njima se nosi na konstruktivniji način. Psihoterapija je generalno usmjerena na bolju spoznaju sebe i osobnih mogućnosti te na bolje prihvaćanje sebe, što najčešće rezultira kvalitetnijim odnosom s okolinom.
Važno je istaknuti da u pojedinim trenucima psihoterapija može biti zahtjevna jer se osoba suočava s otkrivanjem novih spoznaja o sebi i drugima, što zahtijeva promjene u dotadašnjem gledanju i postupanju. Uloga je psihoterapeuta da pomaže osobi u prolasku kroz osobne promjene na način da se osjeća sigurnom, prihvaćenom i podržanom. Razvoj i promjene tijekom psihoterapije odvijaju se tempom za koji je osoba u tom trenutku spremna. Iako je psihoterapija uglavnom dugotrajan proces, što je i razumljivo s obzirom na to da nije lako promijeniti obrasce ponašanja koji su se formirali vrlo rano u životu i održavali tijekom desetaka godina života, osoba može vrlo brzo osjetiti u kojoj je mjeri ona za nju korisna.

U psihoterapiji postoje brojni pristupi, od kojih su najčešći psihoanalitički, gestalt i kognitivni pristup. Svaki od njih polazi od razvijenih teorija o nastajanju i funkcioniranju ličnosti pa time i uzrocima nastalih problema. Osoba može imati osobne preferencije kako prema jednom od pristupa tako prema individualnom pristupu psihoterapeuta, odnosno njegovoj osobnosti. U oba slučaja od primarne je važnosti stručnost psihoterapeuta. Prije nego što osoba započne psihoterapiju, postoji inicijalna faza procjene kako bi se odredilo koje su joj potrebe i u kojoj mjeri je psihoterapija primjerena.
Art terapija je oblik psihoterapije koji se u Velikoj Britaniji prakticira već pedesetak godina. Art terapeuti su školovani na trogodišnjem poslijediplomskom studiju, u sklopu kojeg i sami prolaze kroz osobnu psihoterapiju.


Osobitosti art terapije

To je jedan od psihoterapeutskih pristupa čija je osobitost u tome što primjenjuje stvaralački likovni proces kao sredstvo izražavanja i komunikacije. To znači da klijent kroz crtež, sliku ili skulpturu pokazuje misli, osjećaje, imaginaciju, koje uglavnom ne može izraziti u razgovoru. Crtež tako često iznenadi i osobu koja ga je nacrtala, jer na površinu (u vrlo konkretnom obliku) iznosi teme kojih dotad nije bila svjesna. Velik dio nas je nama samima nepoznat - često se osjećamo umorno, bezvośljno ili napeto, a da ni sami ne znamo zašto, reagiramo suprotno onome kako mislimo da želimo reagirati, nađemo se u situacijama u kojima ne želimo biti i idemo protiv sebe. Razgovor često uspijeva sakriti prave misli i osjećaje pa i od nas samih, jer smo dobro naučeni govoriti ono što je dopušteno, očekivano i u skladu s vlastitom i tuđom slikom o nama. Duboko potisnute ostaju želje, povrede, ljutnja, snovi, pravi osjećaji koji nas čine osobama kakve jesmo. Ti osjećaji imaju sposobnosti upravljanja našim životima upravo zato što ih nismo svjesni. Tek kada ih osoba postane svjesna, ima mogućnost razumijevanja i mijenjanja.

Važnost kreativnosti - Kreativnost se može definirati kao kapacitet za postizanje novih rješenja problema. Ona je osnova mentalnog zdravlja. Psihički problemi se javljaju u situacijama kada je osoba "uhvaćena" u nefunkcionalni obrazac ponašanja i ne može ga promijeniti. Da bi se situacija mogla bolje sagledati, treba joj pristupiti sa što više mogućih aspekata. U tu svrhu se psihoterapija služi različitim kreativnim metodama, kao što je izražavanje kroz crtež, glazbu, pokret ili dramu. Kroz eksperiment i igru isprobavaju se različite moguśćnosti i situacije i otkrivaju dotad nepoznati osjećaji. Odrasle osobe često kažu kako ne znaju crtati (pjevati/plesati/glumiti). No, treba istaknuti da se kreativna (art) terapija ne bavi umjetničkim talentom. Ona polazi od tvrdnje da svatko zna crtati, bez obzira na to koliko to estetski lijepo ili tehnički pravilno izgledalo jer to nije ni važno. Važno je ono što crtež izražava i sadržava te njegova emocionalna i komunikativna vrijednost. Važniji je proces crtanja od konačnog produkta. Neki od elemenata crteža kroz koji se mogu izraziti emocije su pokret (potez može biti smiren/agresivan/nervozan), boja (topla/hladna), različiti materijali (npr. "tvrda" olovka nasuprot "mekom" ugljenu) i kompozicija (npr. bogata/siromašna detaljima, organizirana/kaotična). Kroz crtanje osoba prenosi unutarnji svijet u vanjski. Za razliku od govora, crtež je trajna zabilješka unutarnjeg procesa i uvijek mu se može iznova vraćati.

Seansa u art terapiji - Art terapija može početi razgovorom ili crtanjem. Kako bi se dala mogućnost da najvaśžnije teme dođu u prvi plan, najčešće osoba sama bira što će crtati i kojom tehnikom. Ponekad terapeut može sugerirati temu ili tehniku ako smatra da bi to dovelo do pozitivnog razvoja procesa. Važno je da u terapiji postoji atmosfera opuštenosti i slobode, tako da je podređena procesu razvoja u kojem osoba u svakom trenutku ima mogućnost izbora. Susreti su najčeće jednom tjedno po sat vremena. Terapija uglavnom traje onoliko dugo koliko se to smatra korisnim za klijenta. Svakih tri do šest mjeseci klijent i terapeut rade reviziju protekle faze i promjena.

Za koga je art terapija? - Art terapija primjenjuje se u radu sa širokom grupom klijenata, kako s osobama sa specifičnim problemima tako i s onima koji žele razviti osobnu kreativnost i unaprijediti osobni razvoj. Uz to, koristi se u specijaliziranim područjima kao što je rad s djecom s problemima u razvoju, ožalošćenim osobama, ovisnicima o drogama i alkoholu, obiteljima, psihijatrijskim bolesnicima, itd.

U radu s djecom art terapija ima velikih prednosti u odnosu na verbalnu psihoterapiju. Za djecu je crtanje igra, spontana i zabavna aktivnost. Dječji crteži vrlo su ekspresivni i direktni i kroz njih djeca komuniciraju teme koje još ne znaju objasniti verbalno ili o kojima im je neugodno razgovarati. Uz to, kroz crtanje dijete može učiti vještine koncentracije i sudjelovanja s drugima, izraziti osjećaje i razviti samopouzdanje.

[sanja]

GEŠTALT PSIHOTERAPIJA

Geštalt terapija je jedan od pravaca psihoterapije koji je usmeren kako na lečenje određenih patoloških stanja, tako i na rad sa zdravim osobama koje imaju probleme, dileme ili žele da na bogatiji i svesniji način žive svoj život. Neki od ciljeva ovog terapijskog pravca su:
    - preuzimanje odgovornosti za svoja osećanja, doživljaje, postupke, za celokupan svoj zivot
    - postizanje svesnosti o sebi i drugima
    - bolje prepoznavanje problema i rad na njihovom rešavanju i dr.
  Rec geštalt (die Gestalt) je nemačkog porekla i označava celinu. Tako se i u terapiji nastoji da osoba postigne zaokruženje, celinu nekog problema, tj. postane svesna toga šta čini sebi, čemu joj to ponašanje služi i šta sa tim dalje.
  Kako je ovaj terapijski pravac kompletan i vrlo efikasan, sve je više zastupljen u savremenoj psihoterapiji

Posebni naglasak je na licnom razvoju, svesnosti i kreativnom istrazivanju inter- i intrapersonalnih procesa.

1. TAJNA I PROMENA
Namenjen je svima koji su spremni da krenu putem licne promene i otkriju tajne sopstvenog postojanja. Tajne kao kroz prizmu prelamaju nasu dvostruku prirodu: govore o potrebi da se sakrijemo od sebe i od drugih, o potrazi da se otkrijemo i oslobodimo, potrazi koja traje koliko i sam zivot. Promena znaci odustajanje od pasivnosti i starih obrazaca ponasanja, prihvatanje sopstvenih snaga koje omogucavaju put kreacije, razvoja licnosti i duhovnosti. istrazujuci svoje tajne, raste nasa odgovornost i spremnost za promene. S tom otvorenoscu raste i nasa moc da primimo tudju tajnu, raste nasa spremnost da prihvatimo i zavolimo i sebe i druge.

2. NEZAVRSENI POSLOVI
namenjeno onima koji su zarobljeni proslim dogadjajima kao sto su nezavrsene emotivne veze, raskinuta prijteljstva, poremeceni porodicni odnosi, neprezaljena bolna iskustva... Zavrsavajuci nezavrsene poslove oslobadjamo energiju za nove mogucnosti u ovde i sada.

3. ODNOSI MEDJU POLOVIMA - LJUBAV I LJUBOMORA
Kako uspostaviti odnose bliskosti, poverenja, intimnosti. Kako umeti volesti? Kako razviti sposobnosti primanja i davanja namesto kontrole, posedovanja i zaljenja? Kako nauciti da smo vredni ljubavi bas takvi kakvi jesmo? Kako nauciti voleti, a da svojoj ljubavlju ne zarobimo ni sebe ni druge. Istrazite svoja osecanja, dileme, iskustva, sopstvenu misteriju anime i animusa.

~~~~~~

Tri su glavna cilja (Gestalt-) terapije: "ostvarenje sebe" (Selbstverwirklichung), "ostvarenje su-čovještva" (Verwirklichung von Mitmenschlichkeit) i "ostvarenje smisla" (smisao života ostvaruje se uvijek kao su-smisao, kao "kon-sensus", tj. životni se smisao ne pronalazi u prvom redu kao apstraktno razmišljanje o smislu, nego kao životno ostvarivanje sebe te kao životno ostvarivanje autentičnih i kreativnih odnosa prema drugom čovjeku, prema svijetu i prema svemu što postoji, uključujući, dakako, i odnos prema transcendentnome).

Prema "načelu cjeline", (Gestalt-) terapija čovjeka shvaća holistički: čovjek je subjekt koji tvori tjelesno-duševno-duhovnu cjelinu u određenom socijalnom i ekološkom (fizikalnom) kontekstu. Time se isključuje dualističko poimanje čovjeka, a naglašava se (slično kao u biblijskom shvaćanju) cjelina i međusobna povezanost svih čovjekovih dimenzija: tjelesne, duševne (osobito afektivne) i duhovne (osobito spoznajne).
- Iz "načela konteksta" proizlazi da je čovjekova egzistencija (kao "tu-bitak") moguća samo kao ko-egzistencija, kao su-život, kao su-postojanje s drugim čovjekom, sa svijetom i sa svime što postoji (vjernički gledano, čovjekov "su-život", njegovo "su-postojanje" s Bogom ima najveću važnost).
- "Načelom subjektiviteta" ističe se jedinstvenost, neponovljivost i dostojanstvo svake osobe. Iz "načela subjektiviteta", kao iz egzistencijalnoga najdubljeg temelja, proizlazi
- "Načelo intersubjektiviteta": kvaliteta naših međusobnih odnosa treba, naime, bitu u skladu s najdubljim prihvaćanjem i poštivanjem jedinstvenosti, neponovljivosti i dostojanstva svake osobe (o tome ovisi kvaliteta terapijskog, pedagoškog i svakoga drugoga međuosobnoga odnosa).
- "Načelom: ovdje i sada" ističe se da je svaki kvalitetan (sa sobom, s drugim čovjekom, sa svijetom, s Bogom) zapravo sadašnji susret: susret u neponovljivom sadašnjem trenutku i na konkretnom mjestu (u konkretnom životnome kontekstu). U neprekinutom kontinuitetu "ovdje" i "sada" - prošlost i budućnost imaju važno značenje: ali ukoliko se sjećanje prošlosti i anticipacija budućnosti fantazijski, doživljajno, spoznajno i djelatno "uprisutnjuju" i "usadašnjuju" kao da se događaju "ovdje" i "sada".

Spomenuti glavni ciljevi integrativne (Gestalt-) terapije ostvaruju se "rješavanjem" (terapijskom obradbom/preradbom) "neriješenih situacija" koje čovjek u sebi nosi (osobito na afektivnom području).
Prema Fritzu PERLSU (1893-1971), utemeljitelju Gestalt-terapije, među uzroke psihičkih smetnji (neuroza) pripadaju - "neriješene situacije" u vezi s osjećajem krivnje i s osjećajem mržnje prema roditeljima. Ti se "neriješeni" osjećaji podsvjesno odnosno nesvjesno u sebi zadržavaju te se, najčešće nesvjesno, tijekom života prenose na druge osobe (na nositelje autoriteta, na odgojitelje, na suradnike, bračne partnere, voditelje i članove različitih grupa/zajednica, i dr.).
U terapijskom je procesu važno sve više postajati svjestan sebe i svojih odnosa s drugima, osobito svojih "neriješenih" osjećaja krivnje i osjećaja mržnje, nastojeći ih prihvatiti (kao dio sebe, kao dio svoje afektivne sfere) te ih što adekvatnije izraziti (verbalno i neverbalno, makar i na agresivan način) i nastojeći osloboditi ih se aktivirajući vlastitu odgovornost prema sebi i drugima (vlastitu samo-odgovornost i su-odgovornost). U takvom procesu razrješavanja "neriješenih situacija" u odnosu prema sebi i drugima, prestajemo okrivljivati druge za vlastite probleme, postupno postajemo sposobni reagirati na primjeren način i u skladu sa stvarnošću, postajemo sposobni za osobni izbor (sposobniji reći pred sobom i pred drugim što hoćemo, a što nećemo), tj. postajemo sposobniji za samoodgovornu i suodgovornu slobodu. Tako postajemo integriranije, cjelovitije, "čitavije", zdravije osobe (duševno-tjelesno i duhovno). "Neriješeni", višeznačni, neodređeni, nejasni aspekti našega bića postaju - jasniji, određeniji, skladnije ugrađeni u cjelinu našeg doživljavanja, spoznavanja i djelovanja u mnogostrukim odnosima prema sebi i prema drugome (uključujući, vjernički gledano, na poseban način i svoj odnos prema Bogu).
Naš "Gestalt", naš "oblik" u pojedinim aspektima i u cjelini našeg bića (našeg "identiteta") postaje pregnantniji, jasniji, određeniji, integriraniji.
Naznačena načela i ciljevi integrativne (Gestalt-)terapije preuzeti su i pedagoški transponirani u integrativnoj (Gestal-) pedagogiji te u integrativnom metodičko-komunikacijskom pristupu u religioznoj pedagogiji/katehetici (dakako, uz religioznopedagošku odnosno katehetsku transpoziciju).
Odgovor zasto je ovo ovako je-gestalt. Cisto nemacka rec koja je ostavljena bez prevoda u vecini jezika a oznacava celovitost,sposobnost sagledavanje celine. Dakle o cemu se radi?

To je sposobnost mozga da na osnovu sture informacije o necemu na osnovu samo dostupnih podataka generise celu informaciju. I u tome je veoma tacan. Sigurno vam se desavalo da kad pricate telefonom sagovornika sa druge strane ne cujete dobro usled lose veze, krcanja ili nedovoljno glasnog tona kojim prica. Ako vam neka rec promakne mozete da ga pitate da je ponovi ali ako je svaka peta takva onda verovatno niste dosadni sa takvim zahtevom na svakih 5 sekundi. Tu stupa na scenu sposobnost vaseg mozga koja se naziva gestalt. Ona funkcionise otprilike ovako: Prethodna rec je bila ta i ta, rec posle one koju nismo culi je ta i ta-znaci u kontekstu razgovora to mora da je bas to...Ili npr.kada negde iz ugla vidite polovinu bicikla onda mozete pretpostaviti kako izgleda ostatak-da je to slican drugi deo tocka,da ima sic....a ne da je iza ugla red od 20 vagona.
Slicno je i kod citanja. Posto su gore napisani tekst svi shvatili u kontekstu koji je autor napisao, nije bilo tesko da pogode sta je hteo da napise. Ako vam je materija o kojoj se pise manje poznata ili reci, onda ce biti teze da se rekonstruise pravi smisao i celina...

Gestalt je izmedju ostalog sposobnost desne mozdane hemisfere...

[sanja]

Evo kako izgleda geštalt u praksi... i nekoliko praktičnih saveta kroz malu edukaciju. Ovaj tekst sam prepisivala iz knjige za koju ni terapeutkinje nisu znale da mi kažu ko ju je napisao jer je u pitanju bila kopija kopije kopije...
Kako god, evo teksta, pa ako bude interesenata postaviću još...


Jezički pristupi

Jedno od sredstava za razumevanje čoveka je proučavanje njegovog jezika. Jezik neke osobe nije obavezno spontan. U stvari, govor je jedno od izražajnih sredstava nad kojim se kontrola može najlakše sprovoditi. Govorom se može manipulisati tako da je ono što neka osoba pokušava da kaže maskirano ili uvijeno u reči koje prenose drugačija značenja. Neke od ovih manipulacija su jedinstvene kod pojedinaca.
Centar pristupa u ovom poglavlju je na govornim šemama koje su uobičajene u današnjem društvu i kojeg manipulacije udaljavaju od izražavanja samoga sebe. U stvari, one se često upotrebljavaju po navici i tako smanjuju govornikovu samo-svesnost. Namera pristupa je da eksperimentiše sa promenom izvesnih navika govora kao sredstvom za povećanje svesnosti odrežene osobe i njene unutrašnje dinamike.


Personiliziranje zamenica


Menjanje "to" u "ja"

Bezlični govor se najčešće čuje kod klijenata koji žive u svetu u kome obiluje bezlični depersonalizovani govor. Ovakva vrsta govora predstavlja još jednu naviku koja ih udaljava od izražavanja samih sebe. Takođe, stvara prepreke za njihovu svesnost o sebi. Ako se neka osoba više obraća svetu koristeći bezličan govor i zamenicu "To", utoliko će ta osoba sebe više doživeti kao treće lice. Ovo je jedan neželjeni i poguban pravac razvoja za svaku osobu. Rad sa bezličnim govorom (it-talk) tada postaje sredstvo sa kojim savetnik može pomoći klijentu da usaglasi "šta" - koje se odnosi na govor, sa onim "šta" koje se odnosi na iskustvo.

Eksperiment

Pokušajte da kažete neke primere bezličnog govora koji su uobičajeni u svakodnevnici. "Lepo je danas biti ovde", "Provokativno je kada vi to radite", "Lepo je, zar ne..." Da li vam nešto od ovoga zvuči poznato? Možete li se setiti nekih sličnih vaših govornih šema? Uočite razliku između ovakvih vrsta bezličnih rečenica i onih kao što su "Danas pada kiša", "To je velika kuća", "Sada je pola šest" Sada promenite neke od originalnih rečenica na ovaj način: "Meni je drago što sam danas ovde", "Ljutim se kada vi to radite", "Ja mislim da je to lepo". Uporedite i suprotstavite pristupe istim rečenicama sa zamenicom "to" i "ja"... Možete li osetiti razliku u stepenu sebstva koje ulažete kada pravite svaku rečenicu? Da li vam se rečenica sa "to" čini drugačija?



Menjanje "vi" u "ja"

Govor sa upotrebom zamenice "vi" (you-talk) uobičajen je među klijentima u istoj meri kao i u društvu uopšte. Klijent može da upotrebi "vi" da vam saopšti kako se on oseća. On takođe može upotrebiti "vi" da vam saopšti kako on zamišlja da ćete vi reagovati u određenoj situaciji, što je u stvari, drugi način da vam kaže kako se on oseća. Klijent možda nije svestan kako on ublažava svoje izražavanje pomoću ovog pristupa ili kako uopštava stvari.

Eksperiment

Evo kako reaguje osoba na efekat droge koju je uzeo: "Pa, pomalo vam se vrti. Zatim osećate kako pod nestaje. Najzad, nije vas briga šta osećate. " Da li vam je nešto od ovoga blisko u vašim govornim šemama? Napravite eksperiment zamišljajući neke rečenice sa zamenicom "vi" radi upoređivanja.
A sada "vi" zamenite sa "ja". .. Da li možete da osetite, da čujete razliku izmežu onoga što kažete o samom sebi kada ih uporedite sa onim izjavama koje se odnose na nekog uopšteno.
Slično tome, šta vi osećate kada vam neko kaže šta će te raditi ili kako će te se osećati u vezi sa nečim? Kada vam recimo kaže "Vi ćete voleti tu osobu. Ona je tako zabavna." Ovakva rečenica pretpostavlja mnogo toga. Možete li se setiti kakve su vaše reakcije kada neko govori u vaše ime?



Menjanje "mi" u "ja"

Klijent se identifikuje i povezuje sa svojim okruženjem, grupom, prijateljima. Osećaj pripadnosti nekoj grupi je važan za njihov međulični razgovor jer su prijateljske grupe primarni znak za formulisanje verovanja, stavova, osećanja i očevidnih radnji. Međutim, izvesni klijenti upotrebljavaju termin "mi" na načine koje maskiraju njihovo izražavanje. Da bi im pomogli da postanu svesni onog što doživaljavaju savetnici im mogu savetovati promenu "mi" u "ja".

Eksperiment

Obratite pažnju na to kako koristite termin "mi"... Da li ste sigurni da valjano iskazujete i osećanja drugih o kojima govorite? Da li nekada kažete "mi" da biste dobili podršku za nešto što želite da kažete a ne biste to sami rekli?
Uzmite nekoliko rečenica o sebi i prebacite ih u prvo lice množine. Šta doživljavate dok to radite? Sada ih vratite u prvo lice jednine. Uporedite ta dva iskustva. Zapazite razlike.

Primena

Kl: Uvek nam se govori šta da radimo a mi to ne volimo.
Sa: Ko smo to "mi"? O kome ti govoriš?
Kl: Svi mi, deca. Cela škola.
Sa: Voleo bih da mi kažeš šta ti o tome osećaš.
Kl: Osećam isto ono što i svi ostali.
Sa: Pokušaj da to kažeš nekako na svoj način. Probaj da kažeš recimo "ja" umesto "mi".
Kl: Muka mi je od špijuniranja. Pre neki dan uputio sam se prema kancelariji nastavnika, a oni me pitaju gde ću.
Osećao sam se kao kriminalac.



Menjanje "ne mogu" u "neću"

"Ne mogu" se često čuje među klijentima. Ponekad je njihova upotreba te reči odgovarajuća. Klijent može imati izvesna ograničenja koja odražavaju stvarne nemogućnosti. Vrlo često, međutim, klijent će reći "ne mogu" kada osećanje restrikcije spada u domen "mogu-ako-odaberem-tako". Klijent u stvari doživaljva bezazlen položaj zbog "ne mogu" i oseća se nesposobnim. On možda nije svestan da se njegov iskaz "ne mogu" više izjašnjava sa "neću".

Eksperiment

Pokušajte da se setite nekih rečenica sa "ne mogu" koje često koristite. Polako ponovite neke od njih i obratite pažnju na osećanja koja ih prate. Možda ćete prepoznati da postoje neke stvari koje zaista ne možete da uradite. Vidite da li možete da napravite razliku između tipova tih "ne mogu" rečenica.

Primene

Kl: Sastav iz engleskog je dobra stvar, al ja ne mogu da ga radim.
Sa: Pokušaj da kažeš to na drugi način. Reci, "Ja nisam voljna da ga radim"
Kl: Ja nisam voljna da ga radim. Ne radim ništa sem što buljim u papir.
Sa: Šta bi se dogodilo kada bi ga ipak napisala?
Kl: Verovatno bih dobila još jednog keca. Meni sastavi teško idu.


Menjati "treba" u "želeti"

Ponekad će klijent uneti osećaj potrebe u nešto što želi. Ishod toga je da on počinje da oseća kao da mu je to potrebno da bi preživeo. Postoje slučajevi gde se klijent uspaniči ako oseti da njegova potreba neće biti zadovoljena. Pomoć da klijent oseti razliku između želja i potreba, može mu pomoći da postane svestan briga koje izaziva sam, prilazeći nekim svojim željama kao potrebama.

Eksperiment

Šta vam je potrebno da bi preživeli? Napravite spisak tih stvari. Sada izgovorite, za svaku ponaosob, "Meni je potrebno ovo da bih preživeo". Zatim se upitajte da li je izjava koju ste upravo izrekli tačna ili ne. Zapazite kako verovatno postoji manje stvari koje vam trebaju nego što zamišljate. Sada uzmite u obzir ostale stvari sa spiska, i probajte da ih prepoznate kao stvari koje želite. Recite, "Ja ovo želim". A zatim "Meni ovo treba". Da li osećate neku razliku? Dok ovo radite da li ste stekli neku novu svesnost o vašim željama i potrebama? Možete li sebi da dozvolite da ostvarite želje?


Menjanje "morati" u "izabrati"

Mnogi klijenti osećaju da ih obaveze i pravila pritiskaju sa svih strana. Čak i situacije u kojima sami prave izbor, počinju da ih osećaju kao da izbor nije pravi. Tražeći od klijenata da zamene "Ja moram" sa "Ja biram" može im pomoći da povećaju svoju svesnost o slobodi izbora i odgovornosti koju će time preuzeti.

Eksperiment

Pokušajte da budete svesni svih stvari koje ste obavezni ili koje morate uraditi... Polako pređite preko svake od njih skoncentrišući se na "Imam obavezu" ili "Moram"... Sada ponovite svaku rečenicu i posle svake ponovite "Ko to kaže?" Vidite da li možete da odredite ko vas to primorava.
Sada pokušajte da ponovite te izjave samo ovaj put recite "Ja hoću da" tamo gde ste govorili "Ja moram". Istaknite "hoću"... Možete li osetiti odgovornost u htenju da nešto uradite nasuprot moranju? Možda postoji neko uzbudjenje u ovome za vas. Vi ste više sposobni da nešto preduzmete ako to hoćete nego da reagujete na nešto što morate.


Menjanje "znam" u "pretpostavljam"

Neki klijenti žive u svetu neproverenih pretpostavki i hipoteza. Oni osećaju da znaju ono što zamišljaju i deluju u skladu sa tim. Budući da nisu svesni razlike između znanja i pretpostavljanja, ko bi mogao očekivati da postupaju drugačije? Savetnik može zabeležiti da se klijent ponaša prema pretpostavljenim činjenicama, informacijama, događajima. Važan zadatak koji savetnik treba da izvede je da pomogne klijentu da uvidi razliku između onoga što je poznato i onoga što je zamišljeno.

Eksperiment

Usmerite vašu svesnost na stvari koje su vam poznate - one stvari u koje ste sigurni i koje jasno razumete. Šta znate o sebi u ovom trenutku? O drugima? O situacijama i događajima koji su van vašeg neposrednog iksustva? Istražite za sebe šta mora da se desi pre nego što osetite da nešto znate. Kakva osećanja, misli i osećaj tela su u vezi sa vašim znanjem?
Druga strana znanja je imaginacija ili fantazija. Proverite ovo pretvarajući se da zamišljate neke stvari koje samo osećate da znate... Možete recimo zamisliti kako biste izgledali da ste suprotnog pola. Vi to tačno ne možete znati. Ispitajte linije razdvajanja između onoga što znate ni onoga što zamišljate. Kako ste odlučili šta je šta? Da li ste u nekim situacijama voljni da odustanete od znanja radi zamišljanja?


Menjanje pasivnog u aktivno stanje

Jedan od glavnih processa kojima se klijent služi da bi izbegao odgovornost za svoje ponašanje jeste korišćenje pasivnog stanja. Govoreći "kao da" oni reaguju umesto da deluju u životu, što predstavlja uzrok i posledicu onoga što oni misle o sebi. Oni mogu govoriti na taj način jer osećaju da ih kontrolišu i da sa njima manipulišu. Na isti način pasivni glagoli teže da zadrže to gledište. Savetnik može intervenisati na jezičkom nivou i sugerisati da se neke pasivne rečenice ili izjave zamene aktivnim. Na ovaj način klijent može ponovo zadobiti ili zadržati moć svesnosti koju nije koristio.

Eksperiment

Vratite se na trenutak kada ste jutros ustali i pretresite sve vaše aktivnosti u toku dana sve do ovog momenta... Izdvojite neka specijalna ponašanja i iskažite ih u pasivu. "Dignut sam iz kreveta", "Lice mi je umiveno", "Donet mi je doručak", "Kola su me odvezla na posao"... Odbacite svako htenje i volju u ponašanju. Zamislite da ste pion u potpuno predodređenom danu u kome su sva vaša ponašanja unapred propisana. Sada obratite pažnju na ovo iskustvo...
Sada obrnite proces. Zamenite sve pasivne glagole aktivnim. .. Uradite ovo sa svim vašim aktivnostima, čak i ako u nekima morate preterivati. Osetite da ste vi potpuni gospodar nad onim što radite. Koliko odgovornosti za vaše postupke ste spremni da preuzmete? Koja sredstva koristite da biste izbegli odgovornost kada vam se za to ukaže prilika?

Reči koje neka osoba bira da bi se izrazila su odraz njegove ličnosti, njegove samosvesnosti i mera do koje ona prihvata odgovornost za sebe.