sledeća tema »

[vagica]

Ja mislim da je pucao MO u Ovnu 60 VE u Vodoliji. Uran u Ovnu. JU120 Pluton, Sunce spasio drugog ubicu . Ona stalozena, mlada, majka, i poseduje oruzje. Ali ima pameti i vremena da pita za dozvolu, Jupiter zakon, 120 Sunce.  Jos mi nesto pada na pamet, ali tamo drugacije deluju aspekti i sudbine. U svakom slucaju, bravo za nekog ko ima 18 godina i sve drugo sto si navela.

[luche]

me90sa, iliti zašto jednostavno kad može komplikovano na prostom primeru okretanja stranice novina   

http://youtu.be/GOMIBdM6N7Q

[luche]

kakva odlična uran aflikcija saturn defka 

http://vukajlija.com/sredovecni-ljudi/322724

možda neko vidi i neke druge aspekte, ja valjda iz svoje karte pa mi ovo prva asocijacija 

[katarina7]

ovo je odlično 
moji razapeti vladari 

[menora]

me90sa, iliti zašto jednostavno kad može komplikovano na prostom primeru okretanja stranice novina   

http://youtu.be/GOMIBdM6N7Q

jbte  iskidah zivce na ovo   

[Argus]

Plivanje na Severnom polu i Mont Everestu

Autor: Lewis Gordon Pugh

Kada sam bio ovde prošle godine, pričao sam vam o tome kako sam preplivao Severni pol. Iako je to bilo pre tri godine, pamtim kao da je bilo juče. Sećam se stajanja na ivici leda, samo što nisam zaronio u vodu, i razmišljanja kako nikada nisam video mesto na Zemlji koje je tako zastrašujuće. Voda je potpuno crna. Temperatura je bila minus 1.7 stepen Celzijusa, ili 29 stepeni Farenhajta. Užasno je hladno u toj vodi. A onda mi je misao prošla kroz glavu: ako stvari pođu naopako prilikom ovog plivanja, koliko će biti potrebno mom zamrznutom telu da potone četiri ipo kilometara na dno okeana? I onda sam rekao sebi, moram da ovu misao pod hitno izbacim iz glave. I jedini način da skočim u tu ledenu vodu i da preplivam kilometar je da slušam svoj iPod i da se ubrzam, slušajući sve od prelepe opere, pa sve do Paf Dedija i onda da se sto posto posvetim – ništa nije moćnije od donete odluke – i da došetam do ivice leda i samo uskočim u vodu.

Plivanje je trajalo 18 minuta i 50 sekundi, a izgledalo je kao 18 dana. Sećam se da sam izašao iz vode a ruke su me tako bolele i gledao sam u svoje prste a oni su bukvalno bili veličine kobasice jer – znate, mi smo delimično sačinjeni od vode – kada se voda zamrzne ona se širi, i tako su se ćelije u mojim prstima zamrzle i raširile i pukle. I prva misao koju sam imao kada sam izašao iz te vode je sledeća: Nikada više u svom životu neću plivati u ledenoj vodi.

U svakom slučaju, prošle godine sam čuo za Himalaje i topljenje – topljenje glečera zbog klimatskih promena. Čuo sam za to jezero, Imdža. Jezero je nastalo u poslednje dve godine zbog otapanja glečera. Glečer je nestao sa vrha planine i na svom mestu ostavio ovo veliko jezero. Čvrsto verujem da je ono što vidimo na Himalajima sledeće veliko bojno polje na ovoj planeti. Skoro dve milijarde ljudi – znači jedna od tri osobe na Zemlji – oslanjaju se na vodu sa Himalaja. I kako populacija sve više raste, a snabdevanje vodom sa ovih glečera – zbog klimatskih promena – se toliko smanjuje, mislim da imamo veliki rizik nestabilnosti. Na severu je Kina; na jugu Indija, Pakistan, Bangladeš, sve te zemlje.

Tako sam odlučio da se popnem na Everest, najvišu planinu na Zemlji, i da simbolično preplivam pod samim vrhom Maunt Everesta. Ne znam da li je neko od vas imao priliku da ode na Everest, ali prilično je naporno stići tamo. 28 velikih, snažnih jakova koji nose svu opremu uz planinu – ne nosim samo kupaće gaće. Ali tu je i velika filmska ekipa koja potom šalje sve snimke širom sveta. Druga stvar koja je bila toliko izazovna u vezi sa ovim plivanjem nije samo nadmorska visina. Želeo sam da plivam na 5.300 metara iznad nivoa mora. Dakle nebu pod oblake. Veoma, veoma je teško disati. Dobijate visinsku bolest. Osećaj je kad da neki čovek stoji iza vas sa čekićem i udara vas u glavu svo vreme.

To nije najgori deo toga. Najgori deo je to što su ove godine odlučili da urade veliko čišćenje Maunt Everesta. Mnogo, mnogo ljudi je tamo umrlo i ove godine su odlučili da pronađu sva tela tih planinara i spuste ih sa planine. I hodate planinom u pokušaju da uradite nešto što nijedan čovek nije uradio pre, ali i nijedna riba. Ne postoje ribe koje plivaju na visini od 5.300 metara. Kada pokušavate to da uradite, i onda tela prolaze pored vas, to vam oslabi duh i takođe veoma, veoma jasno shvatite da je priroda mnogo moćnija od nas.

Penjali smo se tom stazom, skroz gore. Sa naše desne strane bio je veliki Kumbu glečer. I celom dužinom tog glečera videli smo velike bare leda koji se topi. I onda smo stigli do jednog malog jezera pod vrhom Everesta, pripremio sam se, na isti način na koji se uvek pripremam, za ovo veoma teško plivanje. Uključio sam iPod, slušao malo muzike, postao agresivan koliko je moguće – ali kontrolisano agresivan – i onda sam uskočio u tu vodu.

Plivao sam brzo koliko sam mogao prvih sto metara, a onda sam veoma, veoma brzo shvatio da imam ogroman problem. Jedva sam disao. Borio sam se za dah. Onda sam počeo da se gušim, a to je brzo dovelo do toga da povraćam u vodi. Sve se to desilo toliko brzo – ne znam kako se dogodilo – ali potonuo sam. I srećom, voda je bila prilično plitka, i uspeo sam da se odgurnem od dna jezera i izronim i ponovo udahnem vazduh. I onda sam rekao, nastavi. Nastavi. Nastavi. Nastavio sam još nekih pet, šest zamaha, i onda nisam imao ništa u telu i potonuo sam na dno jezera. I ne znam odakle, ali nekako sam uspeo da se što brže izvučem i dođem na obalu. Čuo sam kako kažu da je davljenje najmirniji način da se umre. Nikada nisam čuo veće sranje.  To je najstrašniji i najpaničniji osećaj koji možete doživeti.

Stigao sam do obale. Moja ekipa me je ugrabila i onda smo hodali koliko smo brzo mogli dole – preko kamenja – dole do kampa. Tamo smo seli i raspravili o tome šta je pošlo naopako na Maunt Everestu. Moj tim mi je iskreno rekao. Rekli su, Luis, moraš radikalno da promeniš taktiku ako želiš da ovo preplivaš. Sve što si naučio u poslednje 23 godine plivanja, moraćeš da zaboraviš. Svaku sitnicu koju si naučio dok si služio u britanskoj vojsci, o brzini i agresiji, ostavi sa strane. Želimo da se ponovo popneš za dva dana. Odmori malo i razmisli. Želimo da se za dva dana popneš na planinu i umesto da plivaš brzo, plivaj što je sporije moguće. Umesto kraul, plivaj prsno. I zapamti, nikada nemoj plivati agresivno. Ovo je vreme da se pliva sa poniznošću.

Tako smo se za dva dana ponovo popeli na planinu. Stajao sam tamo na ivici jezera, pogledao u Maunt Everest – to je jedna od najlepših planina na Zemlji – i rekao sam sebi, samo uradi ovo polako. I plivao sam preko jezera. I ne mogu vam ni opisati kako je bio dobar osećaj kada sam stigao na drugu stranu.

Ali naučio sam dve veoma, veoma važne lekcije tamo na Everestu. Zahvaljujem svom timu Šerpasa koji su me tome naučili. Prva je ta da, samo zato što je nešto bilo dobro u prošlosti, ne znači da će biti dobro u budućnosti. I slično, sada, pre nego što nešto uradim, zapitam se kakav mentalni sklop mi je potreban da uspešno završim taj zadatak. I uneti to u svet klimatskih promena, koji je, iskreno, Maunt Everest svih problema – samo zato što tako dugo živimo kako živimo, samo zato što trošimo na isti način već dugo i naseljavamo Zemlju na isti način već dugo, ne znači da možemo da nastavimo na način na koji nastavljamo. Svi upozoravajući znaci su tu. Kada sam ja rođen, svetska populacija iznosila je 3.5 milijardi ljudi. Sada nas je 6.8 milijardi, a očekuje se da nas bude 9 milijardi do 2050.

I druga lekcija, radikalna promena taktike. Došao sam danas da vas pitam: kakvu radikalnu promenu taktike možete napraviti u svom odnosu prema okolini, a koja će osigurati da naša deca i unuci žive u bezbednom svetu, u sigurnom svetu, i najvažnije, u održivom svetu? I molim vas da odete odavde i razmislite o toj jednoj radikalnoj promeni taktike koju možete napraviti, koja će biti veoma značajna, i onda se 100% posvetite tome. Pišite blog, tvitujte, razgovarajte o tome, posvetite se sto posto. Jer veoma, veoma malo stvari je nemoguće postići ako im se zaista u potpunosti posvetimo.

[luche]

"Živeo sam na ulici, a spavao na Kalemegdanu"

- Godinu-dve nakon povratka iz nemačkog zarobljeništva, oca su odveli na Goli otok. Majka je umrla, pa su me smestili u Dom za ratnu siročad. Odatle me posle uzeše baba i njena sestra, tetka Vida, i odvedoše iz Beograda u Kolašin - seća se Petar Božović u ispovesti za “Blic”.

- Vida je bila čovek-žena. Ona me je podizala i vaspitavala i sve u životu što znam o moralu, naučio sam od nje. Kada sam sa takvim vaspitanjem i njenim uputstvima: “Ne laži, ne kradi i ne špijuniraj” ponovo došao u Beograd, nisam mogao da potonem, ma koliko izazovi bili veliki - - kaže veliki glumac.

Sve do kraja osnovne škole živeo sam u selu Babljak kod Kolašina okružen pažnjom i ljubavlju tetaka, strina, baba i đedova. Onda sam otišao za Beograd kod oca koga sam po drugi put upoznao i kod njegove druge žene. Beograd je bio jedna divna varoš i tada se skoro za svakoga znalo. Sve je bilo blizu, nadohvat. Išli smo na večeri poezije Bećkovićeve, ili na duel sa Bulatovićem u Domu sindikata, na otvaranje izložbe Milića od Mačve...

Izložbe su bile događaji, a pesničke večeri i amaterska pozorišta veoma posećeni i popularni. I sam sam u jedno od tih zalutao, u teatar “Levo”. Beograd... Beograd podseća na majku koja nosi vareniku, ne bi li poslala sina na školovanje, na tetku koja, iako nema šta da jede, iz kecelje izvadi neku paru i ćušne ti u šaku da ti se nađe. Beograd doživljavam kao starijeg brata. Ne znam ko u njemu nije našao zagrljaj. To je grad u kom sem toline nema ništa drugo.
 
Jedno mesto se uvek izdvajalo, pored svih ovih fakulteta što sam studirao, neke i završio, ima jedan koji mi je stalno na dohvatu i čije usluge znanja mogu da koristim, a to je Kolarčev narodni univerzitet. On mi je mnogo značio, a i danas zrači onom istom jačinom i ostavlja isti utisak na mlade ljude kao što je ostavljao na našu generaciju.

On je baš narodni univerzitet, pripada svima i svako može da odabere ono što hoće. Sećam se prvi put sam pobegao sa časa na Akademiji jer je gostovala Losanđeleska filharmonija sa tada nama nepoznatim Zubinom Mehtom, dirigentom. Lepo je bilo živeti u Beogradu. Stanovao sam na Dorćolu, u Strahinjića Bana, a odatle smo peške, bosi preko Knez Mihailove kojom su vozili automobile, išli do Ade Ciganlije na kupanje, preplivavali Savu, silazili na “25. maj”, gde su bile peščane dine.
 
Moja prva ljubav iz gimnazije, koja se nastavila i na fakultetu, poginula je. Mira Pešić. Bila je divna devojka. Išla je paralelno i u gimnaziju i u baletsku školu. Bilo je strašno preživeti njenu smrt. Čak mi je i sećanje teško. Kasnije sam je često sanjao, pa i dan-danas... Kada se probudim, kao da je živa... pa se čudim što je nema tu pored.

Nakon toga sam otišao u Pariz. Imao sam neku nesređenu situaciju u kući: nisam se slagao sa maćehom... A i teško je kada dođeš sa sela, iz one širine u neki stan u kojem nema te atmosfere, ni slobode, ni širine. I odem ja za Pariz. Stvarno ne znam šta sam zamišljao... Mislio sam kako ću tamo da radim, da studiram...

Kada sam udario glavom u zid, taj udarac mi je mnogo koristio jer sam se pitao: šta radim ja ovde, bre? Idem u Beograd da završim pet fakulteta! Nisam pet, ali skoro dva sam završio. Apsolvirao sam italijansku književnost i diplomirao glumu.
 
Kada sam se vratio iz Pariza, upisao sam Filološki fakultet. Živeo sam na ulici, a spavao na Kalemegdanu. Kad je zahladnelo, preselim se na Železničku stanicu. Tu sam sa seljacima spavao na kartonima, ali se ne spava na leđima, nego na stranu; kao sardine, da zauzmemo što manje mesta. I tako spavamo do četiri ujutru, pola pet, onda dolazi milicajac: “Ajde, ustaj!”. Seljaci odlaze na pijacu, a ja u razgledanje Beograda. Tada sam video i upoznao ceo grad. Divio sam se arhitekturi starog Beograda i bio protiv izgradnje Novog.

Posle sam noću radio u BIGZ-u. Zaposlio me jedan prijatelj da štampam i bojim razglednice. Onda ujutru jedva čekam da se otvori divni radnički restoran. Još se sećam mirisa vrućih krofni! Nakon doručka, odem u Knez Mihailovu, gde je velike urede čistila majka mog druga Natalija, divna žena.

Bilo je tu starog nameštaja, a ona bi me zvala da dođem, prilegnem i odmorim se do osam ujutru dok ne dođu zaposleni. Nakon toga idem na čas, recimo Dante, Pakao, pevanje peto: Paolo i Frančeska. A devojke! Studirale su taj talijanski...

Tipično za stari Beograd - devojke koje su želele da se udaju pre toga su završavale jedan fakultet, neki lep. (smeh). One udešene, doterane, a na meni crni podočnjaci. Pitaju me: “Šta ti je, šta ti radiš noću?”, a ja, da im ne bih ispričao svoju socijalu, kažem: “Ma, pusti me, kockao sam celu noć”. Auuu.... Bile su oduševljene, kidanje vena za mnom! (smeh)
 
Oženio sam se glumicom Marinom Koljubajevom. To je bila ljubav iz predstave “Sladostrasnici Karamazovi” našeg profesora Predgraga Bajčetića u Ateljeu 212. Brak sa Marinom se završio jer nije htela da rodi drugo dete. Abortirala je. A ja sam hteo veliku porodicu. To su jednostavno bile dve koncepcije. Nažalost, tako je bilo.
 
Nisam preoteo Olgu Palinkaš Orsonu Velsu, pusti me toga! Nikada nikoga ni od koga nisam preotimao. Bio sam sa Olgom jedno deset godina, živeli smo u Los Anđelesu, Beogradu, Zagrebu... Onda je došao rat, a ljubavi za vreme rata uspevaju samo u lošim američkim filmovima.

Mogao sam da stradam na snimanju kada smo snimali prvi srpski horor “Leptirica”, dramu Milovana Glišića, koji je ušla u antologiju “50 drama strave i užasa u Evropi”. Igrao sam mlinara, a po meni su u jednoj sceni padale vreće pravog brašna.

U jednom trenutku sam počeo da se gušim, pluća su mi bila puna brašna, nisam mogao da udahnem vazduh i mimikom sam pokazao kolegama da me spasavaju. Bauljajući, četvoronoške sam nekako uspeo da izađem napolje i spasem se. Tek tada je ekipa shvatila šta se dešava. Počeli su da me ispiraju, a ja sam toliko bio nagutan brašna da su iz mene počeli da ispadaju hlepčići.
 
Na snimanju filma o Nikoli Tesli kroz mene su zbog nekog eksperimenta puštali struju čiju je jačinu regulisao jedan aparat. Majstor se u jednom trenutku zamajao, a kroz mene je prošla toliko jaka struja da sam kriknuo. Rekli su mi da je to navodno dobro za srce. “Ma, pusti ti to”, uzvratio sam.

Rat sam teško podneo. I ona Jugoslavija meni je bila mala. U njoj smo imali neka evropska osećanja, pa kada smo se vraćali s drugih kontinenata govorili bismo: ajmo u Evropu, jer bilo gde u Evropi već si se osećao kao kod kuće. Tako da mi je sada ova priča o ulasku u Evropu strašno smešna. I strašna i smešna.

Prvo ti rasture zemlju, a onda te posle sastavljaju. Teško sam podneo raspadanje bivše Jugoslavije, rat i nasilje među ljudima. Bio sam pod strašnim stresom i počeo sam veoma brzo da dobijam kilograme. Odlučio sam da umesto asketizma izaberem hedonizam.
 
Anđelija, Anđelija, ona je meni najmilija. Napunila je četiri godine, tek u avgustu puni pet, ali je pre jedno mesec dana rekla da će odmah da napuni pet. Zašto, zašto joj se žuri? Da bi dobila poklone. (smeh).

Eto, to ti je kao deo “Kefalice”, emisije koju kad gledaš shvataš koliki si kreten postao i koliko si obezljuđen. Eto, samo još decu nisu uzeli pod svoje, a mislim da će doći vreme, pa će i dete u majci dobijati uputstva i učiti šta treba da radi.
 
To je kao kada vam se desi dar sa neba. Snežana je moj dar od Boga. Ne bih to upoređivao sa zemaljskim stvarima kao što je dobitak na lotou, i ostalim budalaštinama. Ali, baš sam zahvalan Bogu što sam sreo Snežanu i što imam osećanje da je moja. Dok još malo smršam i prohodam bez štapa, ženiću je. Verovatno ove jeseni. Bezveze mi je da u ovim našim godinama Snežanu predstavljam kao moju devojku. (smeh).