sledeća tema »

[vagica]

Света Петка или Параскева (грч. Παρασκευή - петак) је била хришћанска подвижница из 11. века.
Родила се у граду Епивату (Пиват - на турском Бојадис), који се налазише на обали Мраморног мора између Силимврије и Цариграда у Тракији половином 10. века. Из имућне и веома побожне породице. Имала је брата, који се звао Јевтимије, и који се замонашио веома млад, а касније би изабран за епископа Мадитског (989—996)
Још као девојчица, док је са мајком одлазила у цркву и чула речи Божанског Јеванђеља: "Ко хоће за мном да иде, нека се одрече себе и узме крст свој, и за мном да иде" (Мк. 8,34), она свим срцем припаде Господу и када одрасте придружи се плејади благочестивих угодника Божијих. Након смрти својих родитеља, жељна подвижничког живота она напусти родитељски дом и оде у Цариград, а затим се запути у пустињу Јорданску, живећи строгим отшеличким животом, где се Христа ради подвизавала све до старости своје. У доба позне старости послуша глас Анђела Божијег, остави пустињу и врати се у свој родни град, Епиват. Ту она поживе још две године у непрестаном посту и молитви, па се представи Богу у 11. столећу. Њено тело би од стране верних сахрањено по хришћанским обичајима, али не на градском гробљу већ издвојено од других.
Богоугодни хришћани из тог места после јављања светитељке у сну неком Георгију и Јефимији пронашли су место где су биле закопане њене мошти, извадили су их из земље и положили у храм светог Петра и Павла у Епивату. Њене чудотворне мошти преношене су у току времена много пута. Најпре у Цариград, па одатле их бугарски цар Јован Асен 1238. године пренесе у Трново, да би биле пренете у Влашку након пада Бугарске под Турке. Када је и Влашка постала угрожена турским упадима, а на молбу српске кнегиње Милице мошти су пренете у Београд. Када султан Сулејман I 1521. године осваја Београд, он уз остале драгоцености преноси у Цариград и мошти св. Петке. На молбу молдавског господара Василија 1641. године мошти су пренете у град Јаши, где се и данас налазе (осим два прста шаке, који су у капели свете Петке на Калемегдану).
Широм наше земље налази се и велики број лековитих извора, који су посвећени св. Петки. Један од њих је извор св. Петке у калемегданској тврђави у Београду где су њене мошти дуго времена почивале. Та чудотворна и лековита вода (агијазма, грч. αγίασμα) ове светитељке, лечи све болеснике, који са вером у Бога и љубављу према овој светитељки прилазе к њој.
Црква је слави 14. октобра по старом, односно 27. октобра по новом календару. Ову Параскеву наш народ обично зове св. Петка а у српским приморским крајевима „Петка Биоградска“, јер су јој мошти почивале такође и у Београду. Такође је позната и као Петка Трновска, јер су јој мошти биле у Трнову.

[vagica]

youtube.com/watch?v=Hn8J7hwTiek

[Alex]

Za neke je pras keva (venera)izasla iz sen zak morske skoljke u kipru...kome da verujemo?

http://www.youtube.com/watch?v=fFDBeTdPKig&sns=em


Envoyé de mon iPad

[svjetlotama]

Nemoram nikom da vjerujem, znam što sam doživjela kad nisam ni znala da postoji Sveta Petka, i hvala Svetoj Petki što mi je spasila život.
Spasila me iz velike opasnosti , bilo je to prije nekoliko godina, vidjela sam je svojim očima, i kad sam se raspitivala i opisala njezin lik, saznala sam po opisu i djelu da je to Ona. Ima to negdje na starom forumu gdje sam opisala što mi se desilo. 

[svjetlotama]

I da ne zaboravim, prije dva mjeseca, sasvim iznenada, dobijem iz Skopja veliku krasnu ikonu Svete Petke, a par sati nakon što je stigla ikona, susjeda mi pokloni, iz čista mira, lančić sa ikonom Svete Petke kao privjesak.

[vagica]

Prvu svetu vodicu popila sam iz Crkve Svete Petke na Kalemegdanu, ali stara mala Crkva koja je bila ispisana zahvalnicama i uslišenim molitvama vernika. Donosila sam je baki, i ona je puštala da još od malena preko dana s drugaricom odem tamo. Prvo se izvozimo autićima pa u Crkvu.

[vagica]

[vagica]

Обновљење храма Светог великомученика Георгија – Ђурђиц

(слави се 16. новембра, по старом 3. новембра)

Као ослободитељ заробљеника, а заштитник сиромаха, лекар болесника, помочник царева, победоносче, великомучениче Георгије, моли Христа Бога, да се спасу душе наше.

Тропар, глас 4.

Овога дана празнује се пренос моштију светог Георгија из Никомидије у град Лиду Палестинску, где пострада у време цара Диоклецијана. Страдање овога дивног светитеља описано је под 23. априлом (6. мајем). Пред смрт своју умоли свети Георгије слугу свога, да му узме тело по смрти и пренесе у Палестину, одакле му и мајка родом беше, и где имаше велико имање, које раздаде сиромасима. Слуга тако и учини. У време цара Константина буде сазидан у Лиди красан храм Светог Георгија од стране побожних хришћана, па приликом освећења тога храма пренесу се у њ мошти светитељеве, и ту сахране. Безбројна чудеса догодила су се од чудотворних моштију светог Георгија, великомученика Христова.

[vagica]

[vagica]

Свети Никола је рођен у граду Патара у области Ликија у Малој Азији, на прибријежију Средоземног мора, од родитеља Теофана и Ноне, у време римског цара Валеријана.
 
Још као дијете Никола је показивао необичне душевне дарове. Када је одрастао и изучио школе, желио је да ступи у свештенички чин, те га његов стриц, архиепископ, произведе за свештеника града Мира.
 
Када Николи помријеше родитељи, који су били врло богати, он поче од свог насљедства помагати сиротињу, дијелећи милостињу и удавајући сироте дјевојке. По смрти његовог стрица, епископи и свештеници из Ликијске области, искупе се да изаберу новог архиепископа и договоре се да изаберу највреднијег и најтачнијег у извршавању дужности. Пошто су се увјерили да је управо Никола такав, изаберу га за архиепископа мир-ликијског.
 
Као архиепископ Никола је поучавао народ у вјери, не само у цркви, већ и по домовима, на улици и на сваком мјесту. Младић је савјетовао, обилазио болесне, сужње откупљивао и пуштао на слободу, жалосне је тјешио, а грешницима је показивао пут и начине да се поправе.
 
Али, када наста љуто гоњење хришћана под царем Диоклецијаном, Никола је допао тамнице и у њој провео много година, све док цар Константин не даде свима слободу, те се Никола опет врати на своју архиепископску столицу.
 
Када је после тога цар Константин сазвао први Васељенски сабор у Никеји, Никола је био члан тог сабора, који је осудио Арија и његову науку. Из ревности према чистој вјери, ударио је Арију шамар.
 
Пошто је царица Јелена у то доба пронашла Христов крст у Јерусалиму, многи почеше да обилазе света мјеста. И Никола је обишао сва света мјеста. На овом путу десили су се многи чудновати случајеви. Прича се да када се Светитељ навезао на море, он предсказа олују. Морнари, познавајући све морске знаке, исмијавали су Николу што говори о стварима које неразуме, говорећи да олује неће бити. Али се ускоро навукоше густи црни облаци, задуваше јаки ветрови и ужасна бура почне да бјесни. Сви се на лађи уплашише, очекивајући да свакога часа постану жртве запјенушаних таласа. Никола паде Богу на молитву и облаци се разиђоше, вјетар преста и бура се утиша.
 
Када се из Палестине враћао кући погоди се Никола са неким лађарем да га одвезе у Ликију. Али, када испловише, лађар не хтеде да вози куда је Никола хтео, већ кренуше на другу страну. Никола их подсјети на погодбу и да му чине неправду, али они му запријетише да ћути. Одједном се подиже јак ветар и окрену лађу у другом правцу и без обзира на настојање лађара да задрже свој курс, ветар нанесе лађу на једно ликијско пристаниште, гдје се Никола искрца.
 
Има много прича како је Никола помагао људима у бједи и невољи. Једном је завладала велика глад у Ликији, а у Италији је био један трговац који је имао много жита. Њему се Никола обратио у сну понудивши му три златника да одвезе брод пун жита у Ликију. Трговац тако и учини. Сво своје жито је продао, а град Мир спасио од глади.
 
Никола је био и вјешт политичар. Једном је избила побуна у Фригији. Цар Константин посла тројцу војвода са војском да угуше побуну, међутим војници су се искрцали у Ликију, гдје су одмах почели да злостављају становништво и отимају од народа. Никола је позвао војводе у своју кућу и замолио их да обуздају своје војнике. Ови то и учинише. Управо у то време један невини грађанин је био осуђен на смрт. Осудио га је један управник, који је хтео на тај начин да дође до богатства тог грађанина. Никола је сиромаха спасио од сигурне смрти на губилишту и осудио управника због грамзивости и среброљубља. Војводе су затим наставиле пут у Фигију гдје су угушиле буну. Вративши се цару Контантину, војводе су очекивале награду и похвалу, али један царев службеник их је осудио као издајнике и бацио у тамницу. Из тамнице су се војводе молиле и призивали Николу да их спаси од погубљења. Никола се следећег дана појавио код цара Константина и изнудио опрост војводама. Када су се војводе захвалиле цару што им је поштедио живот, он им је саопштио да то није он урадио, него да је за то заслужан свети човек, Никола.
 
Никола се појављивао и на мјестима на којима предходно није могао да буде физички присутан. Једном, када се трговачки брод враћао из Египта у Ликију, ухвати их страшна олуја. Морнари почеше да се моле Богу и призивају Николу. Никола се појавио, дохватио крму и избавио брод и морнаре од олује. Када се олуја стишала, Никола је нестао. Дочекао их је у луци где је бод пристао, а морнари стадоше да му се захваљују. Никола им на то одговори: "Не захваљујте се мени, него Богу. Ја сам грешник и смртник као и ви".
 
Мало је познато да је Никола помагајући људима у невољи желио да остане анониман, те је новац стављао у одевне предмете људи, тако када би они пронашавши новац бивали изненађени. Једна од легенди говори о томе. Наиме у граду Миру живео је један сироти човјек који је имао три прелијепе ћерке, али их није могао удати, пошто за мираз није новца имао. О њему је некако сазнао Николе, па је једну ноћ посјетио човјека и поред ћеркиног му узглавља оставио чарапу пуну златника. Када су се пробудили, породица је била изненађена, а грешни отац је одмах кренуо да удаје своју прву ћерку. Никола је ово поновио и за преостале две, а када је отац ћери сазнао ко је био тај добротвор, отишао је до Николе да му се дубоко захвали. Никола је као и увијек до тада био скроман те благосиља домаћина. Из ове легенде је касније произашла легенда о Светом Клаусу (Деда Мразу), који би уочи Божића остављао у чарапи на огњишту поклоне дјеци.
 
Тако је Никола до дубоке старости управљао црквом и народом, и чинио добра дјела. Умро је 19. децембра 345. године. Његово тијело је сахрањено у саборној цркви мир-ликијске митрополије.
 
Много година је његово тијело тамо почивало. Скити, Словени са Дона су посјећивали Николин гроб и тамо тражили избављење и доводили болесне ради изљечења. Отуда се може објаснити зашто је Св. Никола толико омиљен код Срба.
 
У једанестом вијеку Турци су освојили цијелу Малу Азију, па и град Мир. Многи становници су се иселили и бјежали од стравичних злостављања.
 
1096. године, Св. Никола се обрати у сну једном свештенику из Барија (Италија) и саопшти му да не жели да му мошти почивају у "безбожничком граду" и рече му да оде у град Мир и да му мошти пренесе у Бари, на сигурно тле. Овај тако и учини и прерушен у трговца са три брода пуна жита посјети град Мир и пренесе мошти светитеља у Бари. Ово се догодило 8. маја. Мошти су однијели у манастир светог Јована Претече. Народ је одмах почео да се скупља и да тражи изљечење, јер је Никола и по томе био познат. Након три године подигнут је храм Св. Николи у част, у коме је Стрфан Дечански, српски краљ (као што је и наведено у његовом живопису), повратио вид и као знак захвалности тај храм опточио сребром.
 
Спомен на дан упокојења Светог Николе слави се 19. децембра, по новом, или 6. децембра, по старом календару и тај дан се зове зимски Свети Никола. 22. маја (09.маја), слави се љетњи Свети Никола у знак захвалности ради пријеноса моштију у Бари.
 
Као што су од паганских богова улогу господара громова Срби предали Св.Илији, тако су улогу господара мора предали Св.Николи, јер он је многе бродаре од невремена спасавао. На Светога Николу, сви морепловци су у 4 сата поподне бацали сидро у знак сјећања на тог светитеља и отпочињали славље. Пловидба се настављала тек следећег дана. И Српско паробродско друштво је славило Светог Николу.

[Argus]

ŠTA SE BIJELI U GORI ZELENOJ?

[vagica]

Ja sam bila u selu iznad Meljina, negde u brdima, jedva autobus prodje tuda. Zaboravila sam kako se zove selo. Kad ono gore, i skola i putevi i kuce, i Crkva... Cudo. Onda su nam pokazali jos dalje gore u brdima odakle su se spustili tu. Pogled na more fantastican.

[Argus]

?

[vagica]

Arguse ti si genije. PODI...

[vagica]

posebna slava je takodje sv. Ignjatije Bogonosac koja se slavi 2. januara. Tu slavu u 99% slucajeva slave potomci srpskog plemena Maleševaca Vojvode Maleša, koji poticu iz stare Hercegovine blizu Trebinja, tamo ziveli u 14./15. veku a sam Vojvoda ucestvovao je u Kosovskom boju.