sledeća tema »

[vagica]

Važan smisao Badnje večeri, kao praznika koji je posvećen porodici, bilo je okupljanje sve čeljadi na posnoj trpezi, najčešće na podu. Osim tog, interesantno je da je za večeru pripreman neparan broj posnih jela, što, kako se verovalo, ima veze s kultom predaka. Trpeza se spuštala na pod jer se smatralo da će tako biti najbliža dušama pokojnika. Zato je večera proticala u miru i tišini, a ako je ko i bio zavađen, Badnjeg dana se morao obavezno izmiriti.
  Neki običaji su se, u međuvremenu, prilagodili vremenu i mestu u kom živimo, pa se danas ne praktikuje večera na podu, već na stolu ispod kog je prostrta slama. Mi se u kuvarskim savetima nećemo baviti svim običajima, već tim šta treba da se nađe na badnjoj trpezi i kakva je njena simbolika.
  Jelovnik za Badnje veče, ponavlja se iz godine u godinu i gotovo nikad se ne menja. Dakle, dok je domaćin u šumi i seče badnjak, domaćica mesi badnjački kolač, tj., badnjačku pogaču bez kvasca, česnicu, koja se za vreme večeri lomi, a ne seče. Od jela, na stolu, pored hleba i soli, treba da se nađe i riba pržena na zejtinu, presan kiseo kupus preliven zejtinom, rezanci s orasima, turšija, med, vino i pasulj (obično prebranac). Svaki deo ove praznične posne trpeze ima svoje značenje. Badnjačka pogača simboliše samog Gospoda Isusa Hrista ("Ja sam hleb živ, koji siđe s Neba; koji jede od ovog hleba živeće va vek; i hleb koji ću ja dati za život sveta!" - Jovan 6,51). Riba, kao i hleb, predstavlja u značenju Gospoda Isusa Hrista, jer na grčkom jeziku, preko kog su naši preci Sloveni primili hrišćanstvo - preko Grka Ćirila i Metodija, "solunske braće" - a zahvaljujući moravskom knezu Rastislavu - riba je IHTHIS, a to je skup inicijala Isusa Hrista. So simboliše silu Božansku, koja čuva delo Božje, kao što so čuva hleb i ribu od plesni i truleži. Vino predstavlja krv Spasiteljevu kojom je On na Golgoti dao otkup Bogu za grehe ljudske, dok med simboliše sladost večnog života.
  Pored tog, na sto se postavlja božićna sveća i sito ili tepsija u koju domaćica stavlja četiri velike rumene jabuke, žito, kukuruz, novac, suve šljive i orahe. Sve to predstavlja želju za dostojnim prihodom i dobrim životom u kući.
  Pred ovakvom badnjačkom večerom, domaćin se prekrsti, pripali sveću, okadi trpezu, pročita molitvu Gospodnju, razlomi kolač i svu čeljad ponudi večerom, pri čem se uz čaše vina dižu zdrav

[vagica]

Стевањдан (Стјепањдан) је прва крсна слава након Божића. Овај дан се, за оне који не празнују славу, слави и као трећи дан Божића. Свети Стефан је први од седморице ђакона које су свети апостоли рукоположили, па се због тога он и назива архиђакон Стефан - први међу ђаконима. Као проповедник у Јерусалиму изведен је из града и каменован до смрти, те се зато назива и Првомученик Стефан. У каменовању је учествовао и његов рођак Савле, који је касније познат као апостол Павле.

Култ овог свеца је врло развијен и подигнуто је много њему посвећених храмова. Само у Србији има више од четрдесет цркава и манастира. У помен архиђакона Стефана, црква даје четири пута годишње помен, а 15. августа се светкује и као Стеван Ветровити

[Argus]

09.01 bio na krštenju u manastiru Savina.
Od svih prisutnih jedino ja nekršten. Ne znam ni da se prekrstim niti sam kad probao.

A rođen 07.01 
Bogohuljenje! Grom me spalio. 

[luche]

a što baš na ovoj temi o tome, gazda?  to može biti krajnje uverljivo onima koji veruju, a tebi je u suštini sasvim svejedno gde ćeš pisati o svom neverovanju

[Argus]

I neverovanje je verovanje.

A ja poštujem svoju tradiciju i istoriju. Sigurno nisam bio tamo da se narugam.

Dokaz? Moja deca su krštena. Neka sami steknu svoj sud.
Ja hoću da umrem u istom fazonu.

[luche]

nisam to htela da kažem, ali nema veze 

[vagica]

Srecna Pravoslavna Nova godina .

[vagica]

Богојављење (грч. Επιφανεια) је манифестација Бога на овом свету, било телесна било директним делом. Примери су зачеће сина Божијег и јављење Свете Тројице приликом Исусовог крштења, које је обавио Јован Крститељ у реци Јордану.

Богојављење је један од петнаест највећих хришћанских празника. 30. године наше ере Исус Христос је као дрводеља живео са својом мајком и њеним мужем Јосифом, а тада у својој тридесетој години позвао је Јована Претечу да га крсти у реци Јордан. По Библији, одмах по крштењу, а оно је обављено три пута порињањем у воду, отворило се небо и зачуо се глас Бога Оца који је објавио да је Исус син његов, а тада на раме Исуса слете Свети Дух у обличју голуба. Овим крштењем је Исус означио почетак своје мисије и проповеди.

[уреди] Народни обичајиКод Срба се Богојављање слави веома живописно. Верује се да се на тај дан, у поноћ, отварају небеса и да се тада свака жеља може испунити. Богојављањем се завршава божићно светковање, па су у неким крајевима Србије, до овог дана ишле поворке коледера или коринђаша, као и вертепаша и водичара. У народу се овај дан зове још и Водице или Водокршће управо по имену поворке. Овај обичај је везан за веровање у лековитост и чудотворност богојављанске воде - водице. Већина обичаја и обреда је била подстакнута жељом за здрављем, па је било уобичајено, а то може само онај ко је здрав, да се изјутра, пре сунца обави ритуално купање у реци.

Moje selo se zove Vodice, kod Smederevske Palanke.

[vagica]

Danas se u Srbiji slavi slava Svetog Jovana Krstitelja, odnosno tačnije bi bilo reći Sabor Svetog Jovana Preteče, proroka koji je najavio dolazak Isusa Hrista i krstio ga u reci Jordan.


Srećna Slava svima vernicima Pravoslavne Crkve koji danas slave Svetog Jovana.

. . .

[vagica]

ХИМНА СВЕТОМ САВИ


Ускликнимо с љубављу
Светитељу Сави
Српске цркве и сколе
Светитељској глави.
Тамо венци, тамо слава,
Где нас српски пастир Сава.

Појте му Срби,
Песму и утројте!

Благодарна Србијо,
Пуна си љубави
Према своме пастиру
Светитељу Сави.
Цело српство слави славу
Свог свеца Светог Саву.

Појте му Срби,
Песму и утројте!

С неба саље благослов
Свети отац Сава.
Са свих страна сви Срби,
С мора и Дунава,
К небу главе подигните
Саву тамо угледајте:

Саву српску славу,
Пред престолом
Творца!

Да се српска сва срца
С тобом уједине,
Сунце мира, љубави
Да нам свима сине;
Да зивимо сви у слози,
Свети Саво, ти помози,

Поцуј глас свог рода,
Српскога народа!

Пет векова Србин је
у ропству цамио,
Светитеља Саве
Име је славио.
Свети Сава Србе воли
И за њих се Богу моли.

Појте му Срби,
Песму и утројте!

[vagica]

Oni imaju svaki posebno svoj dan praznovanja u mesecu januaru i to: Vasilije Veliki 1. januar (po crkvenom), Grigorije Bogoslov 25. januar (po crkvenom) i Jovan Zlatoust 27. januar i 13. novembar (po crkvenom). A ovaj zajednički praznik ustanovljen je u 11. veku za vreme cara Aleksija Komnina.

Jednom nasta odnekuda raspra u narodu oko toga, ko je od ove trojice najveći. Jedni uzdizahu Vasilija zbog njegove čistote i hrabrosti; drugi uzdizahu Grigorija zbog njegove nedostižne dubine i visine uma u bogoslovlju; treći uzdizahu Zlatousta zbog njegove čudesne krasnorečivosti i jasnoće izlaganja vere. I tako, jedni se nazvaše vasilijani, drugi grigorijani, a treći jovaniti. No promislom Božjim ovaj spor bi rešen na korist Crkve i na još veću slavu trojice svetitelja. Episkop evhaitski Jovan (27. juna) imade jednu viziju u snu, naime: najpre mu se javiše svaki od ova tri svetitelja, napose u velikoj slavi i neiskazanoj krasoti, a potom sva tri zajedno. Tada mu rekoše: "Mi smo jedno u Boga, kao što vidiš, i ništa nema u nama protivrečno... niti ima među nama prvog ni drugog". Još posavetovaše svetitelji episkopa Jovana da im on napiše jednu zajedničku službu i da im se odredi jedan zajednički dan praznika. Povodom ovoga divnog viđenja spor se reši na taj način što se odredi 30. januar/12 februar kao zajednički praznik za sva tri ova jerarha. Ovaj praznik grčki narod smatra ne samo crkvenim nego i svojim najvećim nacionalnim i školskim praznikom.

Srpska pravoslavna crkva slavi ih 30. januara po crkvenom, a 12. februara po gregorijanskom kalendaru.

[vagica]

Свети Трифун је рођен у селу Кампсади у Фригији, у врло сиромашној породици. И још од детињства на њему је била велика благодат Божја, те је могао исцељивати болести на људима и на стоци, и изгонити зле духове. У то време завлада Римским царством цар Гордијан III, чија ћерка Гордијана сиђе с ума, и тиме баци свога оца у велику жалост. Сви лекари не могаху лудој Гордијани ништа помоћи. Тада зли дух из луде девојке проговори и рече да њега нико не може истерати осим Трифуна. Цар нареди да се на двор доведу сви Трифуни из царства. После многих Трифуна, и овај млади Трифун био је позван по Божјем Промислу. Довели су га у Рим где је исцелио цареву ћерку. Цар му подари многе дарове, које Трифун при повратку раздели сиромасима. У свом селу настави свој живот молећи се Богу. Када се зацари христоборни Деције Трајан, свети Трифун био је мучен за Христа. Но он поднесе сва мучења с радошћу великом, говорећи: "О кад бих се могао удостојити, да огњем и мукама скончам за име Исуса Христа Господа и Бога мога!" Све муке ништа му не нашкодише, и мучитељи га осудише најзад на посечење мачем. Пред смрт Трифун се помоли Богу и предаде душу своју Творцу своме 250. године.
У православној цркви празнује се 14. фебруара по новом, односно 1. фебруара по старом календару.

[vagica]

22. mart

На овај дан се прослављају Светих Четрдесет Мученика Севастијстих, који су били војници римског цара Ликинија. Кад су настали поновни прогони хришћана 320 године, њих четрдесет није хтело да се одрекне Христа. Било им је запрећено да ће бити лишени војничке части, на шта је један од њих, Кандид, рекао: „Не само част војничку, но и тела наша узми од нас; ништа нам није драже и часније од Христа Бога нашега." Тада је војвода Агриколија наредио да их каменују, али су се каменице враћале и погађале оне који су их бацали. Један камен је погодио Агриколија и разбио му зубе.

После тога, војвода се потпуно избезумио од беса и мржње и наредио да војнике свуку, повежу конопцима и баце у језеро које се ледило од љутог мраза. Унаоколо су били стражари, а да би им муке биле веће, на обали је поставио топло купатило, осветљено огромним бакљама и окружено ватрама, где се пушила топла вода. Само један од четрдесеторице војника је изгубио веру и пошао према топлом купатилу, али није далеко стигао, јер је на прагу купатила умро.
Ноћу је са неба пала необична светлост, која је загрејала воду у језеру, око војника, а са светлошћу се на њихове главе спустише и 39 венаца. Један од стражара са обале, који је гледао то чудо, скинуо је одећу, објавивши свима да је Хришћанин и ступио у језеро. Тада се на његову главу спустио четрдесети венац. Сутрадан, цео град је хрлио на обале језера, јер нико није могао да поверује да су војници преживели ноћ у језерској води, на којој је била дебела кора леда, сем око тела мученика. Тада су кнез Ласија и војвода Агриколија решили да их погубе и спале њихова тела, а несагореле остатке побацају у језеро. Опаки наум је извршен.

Три дана после погубљења, јавили су се Мученици епископу Петру и позвали га да покупи њихове кости из језера. Епископ је, кришом од власти и стражара, у глуво доба ноћи отишао са свештеницима на језеро. Тамо је сво језеро светлело, као да су јата звезде са неба сишле на воду. То је звезданим сјајем светлела свака кост мученичка. Покупили су их хришћански сахранили. Они су пострадали и вечном се славом овенчали, а имена њихових мучитеља су остала забележена по злу за веке векова.

Четрдесет мученика Севастијских су пострадали и мученичком славом били овенчани 320. године.

На овај дан се прослављају Младенци, јер су страдалници били младићи, па је тај дан повезан са неким прастарим обичајем даривања младих брачних парова, оних који су се венчали од претходних Младенаца до тада. Овај дан је посвећен њима и због венаца којима су мученици овенчани (венчани) љубављу Христовом. Јер и на венчањима (овенчањима) у цркви, на главе младих супружника (младенаца), се стављају венци, који имају троструку символику: венци царски-сваки је човек цар у свом малом царству, својој кући, венци мученички, јер у браку треба подносити жртве и венци бесмртне славе у Царству Христовом.

Овим се указује на то да супружници треба да буду један другом верни, као што су севастијски младенци били верни Христу и да ту верност и љубав никакво искушење не може и не сме да савлада.
Младенци увек падају уз Часни пост, па свако славље треба да је томе саображено.